Postoji nešto neodoljivo privlačno u ideji da možemo fizički zakoračiti u um omiljenog reditelja. Ne samo gledati njegov film, već sedeti u njemu, piti espresso u njemu, i biti deo te savršeno simetrične, pastelne iluzije. Upravo tu fantaziju oživljava Bar Luce, kultni kafić u Milanu koji je dizajnirao niko drugi do vizionar indie estetike, Wes Anderson.
Smešten na samom ulazu u Fondazione Prada, ovaj prostor nije samo mesto za predah nakon obilaska izložbi savremene umetnosti, on je destinacija za sebe. Ali, šta ga čini toliko posebnim, deceniju nakon otvaranja?
Više od scenografije
Kada je Miuccia Prada, vizionarka koja stoji iza imperije Prada i istoimene fondacije, pozvala Andersona da osmisli enterijer bara, rezultat nije bio puka replika filmskog seta. Anderson je imao drugačiju nameru. „Dizajnirao sam ga kao bar u kojem bih ja želeo da provodim svoja popodneva (ne-fikcijska)”, izjavio je tada. I zaista, Bar Luce balansira na onoj tankoj liniji između fikcije i funkcionalnosti.
Prostor je omaž italijanskom neorealizmu pedesetih i šezdesetih godina, epohi koja je definisala kinematografiju ove zemlje. Anderson se poigrava sa referencama na Viskontijev klasik Roko i njegova braća i De Sikin Čudo u Milanu, ali ih provlači kroz svoj prepoznatljivi filter. Rezultat je prostor koji deluje kao da je oduvek bio tu, a istovremeno kao da je sleteo sa druge planete.
Priča (o) detaljima
Svaki kutak Bara Luce je lekcija iz vizuelnog pripovedanja. Plafon, sa svojim lučnim svodovima, minijaturna je i duhovita replika staklenog krova čuvene Galleria Vittorio Emanuele II, jednog od simbola Milana. Time Anderson pravi suptilnu vezu između svog izmišljenog sveta i stvarne lokacije u kojoj se nalazimo.
Nameštaj od formike u pastelnim nijansama zelene i roze, teraco podovi i retro fliperi (sa temama iz Andersonovih filmova The Life Aquatic i Castello Cavalcanti) stvaraju atmosferu nostalgične udobnosti. Ali, ovo nije muzej. Ovde ljudi dolaze da pišu, čitaju, razgovaraju. To je prostor koji poziva na interakciju, na „dolce far niente” – slatku umetnost ne-rađenja ničega.
Zašto ga (toliko) volimo
U eri kada su kafići dizajnirani da budu „Instagramabilni”, Bar Luce pobeđuje jer je autentičan u svojoj artificijelnosti. On ne pokušava da bude moderan; on je bezvremen. Njegova estetika zadovoljava našu potrebu za redom, simetrijom i lepotom, pružajući nam vizuelni detoks od haosa svakodnevice.
Ulazak u Bar Luce je kao ulazak u lucidni san. Znaš da nije stvarno, da su boje previše savršene, a svetlo previše mekano, ali ipak naručuješ panino, sedaš za sto i uživaš u ulozi protagoniste sopstvenog filma. I možda je upravo to ono što nam svima ponekad treba – malo Andersonove magije u šoljici kafe.