The A-List / Edicija 38
Nagoveštaj
Pred kraj godine grad ne pokazuje nikakvu očiglednu promenu, ali u načinu na koji se kroz njega krećemo postaje jasno da više ne prolazimo istim putem kao ranije, iako su ulice iste, izlozi nepromenjeni, a raspored dana poznat; kao da se promenio unutrašnji red stvari. Ljudi hodaju istim ulicama, nose iste kapute, kupuju iste hlebove, ali korak je drugačiji, pogled zadržan za delić sekunde duže, kao da telo već zna ono što um još odbija da izgovori: da se nešto zatvara i da se nešto drugo, još bez oblika, sprema da zauzme njegovo mesto.
Nagoveštaj se tada ne pojavljuje kao misao, već kao sitna nelagodnost u sasvim običnim stvarima – u načinu na koji kalendar više ne deluje kao raspored nego kao svedok, u umoru koji nema veze sa poslom već sa upornim ponavljanjem, u onim razgovorima koji zvuče završeno i kada još uvek traju… Nije to tuga, mada nije ni radost; više je osećaj da se ono što je do juče bilo navika sada doživljava kao prolazno.
Istorija je puna takvih trenutaka, samo što ih prepoznajemo tek unazad. Godine koje su prethodile velikim lomovima uvek su izgledale spolja mirno, gotovo dosadno, ali su u sebi nosile gustinu nagoveštaja: umetnici su menjali teme, pisci su produžavali rečenice kao da nemaju gde da stanu, arhitektura je počinjala da traži svetlo, a ljudi su, i ne znajući zašto, osećali potrebu da beleže, zapisuju, ostavljaju tragove, kao da slute da će se uskoro govoriti u drugom vremenu.
U psihološkom smislu, nagoveštaj je trenutak u kome se čovek zatekne kako zamišlja sebe drugačije, ali bez jasne slike; samo kao obris. To nije odluka, nije ni plan, već kratka scena koja se pojavi u glavi dok se peru sudovi, dok se stoji na semaforu, dok se gleda u plafon pre spavanja. Taj obris nije obećanje boljeg života, već priznanje da sadašnji više ne odgovara u potpunosti, i da će se ta neusklađenost, ako se ignoriše, samo širiti.
U umetnosti, nagoveštaj često izgleda kao produžena rečenica koja odbija da se završi, kao kadar koji ostaje prazn, kao lik koji ne govori ono što svi očekuju. Veliki romani retko govore o promeni direktno; oni je rasporede u sitnice: u predmete koji se iznova pominju, u navike koje se tiho napuštaju, u činjenicu da se junak vraća kući istim putem, ali sa osećajem da se više ne vraća na isto ono mesto kakvo pamti.
Isto se dešava i u svakodnevnom životu, naročito krajem godine. To nije sentimentalnost, već precizna unutrašnja matematika. Sabrano i oduzeto vreme počinje da pokazuje rezultate. Ljudi odjednom vide koliko dugo su ostajali tamo gde više ne pripadaju, koliko su razgovora vodili iz navike, koliko su dana potrošili na čekanje da se nešto samo od sebe promeni. Nagoveštaj se tada javlja kao blaga, ali uporna misao: nadalje ovako više ne može.
Početak nove godine se u tom smislu ne doživljava kao nova stranica, već kao nova margina, prostor u kome će se tek videti šta je vredno da ostane zapisano. Nema fanfara u tom osećaju. Samo tiho prepoznavanje da će neke stvari morati da se imenuju drugačije, da će neki odnosi zahtevati preciznost, a neki završetak bez osvrtanja.
Nagoveštaj nije proročanstvo. On je trag. Dokaz da se promena ne dešava naglo, već da se dugo sprema u nama, dok mi pokušavamo da živimo kao da se ništa ne menja. I zato je kraj godine njegovo prirodno stanište: vreme kada se još ništa nije desilo, ali se više ništa ne može potpuno vratiti unazad.
