Verujemo da negde na mapi postoji tačka na kojoj ćemo pronaći mirniju, lepšu, gotovo novu verziju sebe. Isto je osećao i Pol Gogen dok je, u svom pariskom domu, tražio put ka svetu koji diše sporije. Taha’a, Ahe, Bora Bora, Moorea, Rimatara – zvuče poput mantre, niza tiho izgovorenih reči koje umiruju duh, a zapravo su samo pet od 118 ostrva Francuske Polinezije.
Jedan od najizolovanijih arhipelaga sveta, rasut usred Pacifika i udaljen hiljadama kilometara od najbližeg kontinenta, deluje kao da ne pripada Zemlji, već nekoj njenoj nežnijoj, tišoj verziji. U trenutku kada je lepota postala kapital, ostrva Pacifika su postala projekciona platna evropske fantazije. Krhka u svojoj lepoti, među prvima naučila da su najlepša mesta na svetu često i najranjivija: kolonizovana, ideološki preoblikovana, dogmatizovana – stavljena u službu tuđih interesa, a ne sopstvenog duha.
Tada je iluzija da možeš uzeti ono što ti se sviđa, a ne pripada ti, prestala da bude iluzija. „Neotkriveni svetovi“ preko noći su postali kolonije.
Tako je Tahiti postao ogledalo želja, ostrvo čija je energija privlačila snažnije nego bilo koje drugo: njegov pejzaž – planine u magli, lagune nestvarne plavetnila i vegetacija koja kao da prkosi gravitaciji – savršeno je odgovarao francuskom senzibilitetu za egzotiku i estetiku.
Estetiku koja je, po njihovom shvatanju, podrazumevala kraj tahitijskog kraljevstva, zatiranje jezika, gradnju puteva koji nikome tamo nisu bili potrebni, menjanje prirodnog ritma života, zabranu tradicionalnih plesova i rituala, otvaranje plantaža kako bi se „ojačala“ ekonomija ostrva, a kasnije i korišćenje Tahitija za strateške i vojne projekte. Ali estetika nikada nije univerzalna kategorija – jednostavnost ne stoji svakome jednako dobro.
A ipak, uprkos svemu tome, ljudi na Tahitiju nastavili su da žive svojim ritmom – tiho, postojano, kao da brane ono što kolonijalna estetika nikada nije mogla da razume. A na drugom kraju sveta, njihov kolonizator Gogen, iako formalno deo istog sistema, vodio je život koji je od njihovog bio sve osim miran: u Evropi je živeo u haosu dugova, neuspeha, skandala i sopstvene umetničke gladi. Upravo zato je žudeo za njihovom smirenošću – ne zato što ju je posedovao, već zato što je znao da je u sebi više nema.
Gogenova priča nije romantična, niti pripada slikovnicama o umetnicima koji “pronađu sebe” na egzotičnim obalama. Njegov odlazak bio je bekstvo, gotovo brutalno u svojoj naglosti: nije samo napustio ženu i petoro dece – otišao je bez najave, ponizivši porodicu koju je ostavio iza sebe. Kada je stigao na Tahiti, 1891 godine, prvo mesto u koje je ušao bio je bordel, a prvi odnos koji je uspostavio bio je sa trinaestogodišnjom devojčicom koja će postati njegova “žena”. Selo u kojem je živeo pretvorio je u svoj atelje, slikao je golišave tinejdžerke, a u Francuskoj su ga zbog toga smatrali ludakom, pornografom, čovekom koji je prešao granice ne samo umetničkog ukusa već i morala. Sve to nije deo mita – nego deo njegove biografije.
Na ostrvo je došao sa 43 godine, iako se u evropskim narativima često prikazuje kao mladi buntovnik. Nije bio ni mlad ni smiren: bio je bolestan, siromašan i u stalnom sukobu sa kolonijalnim vlastima. Ali je umeo nešto što su njegovi savremenici propuštali – da u tahitijskom načinu života vidi vrednost koju Evropa nije umela da prepozna.
Mir koji je zatekao na Tahitiju nije uspeo da pronađe u sebi: uspeo je samo da ga pretvori u slike. Ali upravo u toj transformaciji nastao je njegov najveći umetnički iskorak. Gogen je na Tahitiju potpuno razorio akademska pravila francuske umetnosti: odbacio je perspektivu, odbacio je vernost prirodi, odbacio je ideju da slika treba da bude “tačna”. Najjasnije se taj novi jezik vidi upravo u tahićankama –nizu slika u kojima Gogen telo svodi na ravne, čiste oblike boje, bez senčenja i bez iluzije dubine. U delima poput „Dve tahićanke“ i „Tahićanka sa cvetom manga“ boja ne opisuje stvarnost, već je gradi iznova.
Matis je gradio svoju paletu na Gogenovim bojama. Pikasova ideja o slobodi forme direktno se nadovezuje na Gogenovo odbacivanje perspektive. Čitav fovizam i dobar deo ranog kubizma ne bi izgledali tako kako izgledaju da Gogen pre njih nije promenio način na koji se boja i prostor uopšte mogu tretirati.
Danas, za mnoge je putovanje na Tahiti jednako nedostižno kao i Gogenove slike. Ko bi uopšte mogao da pretpostavi da će ostrvo na koje je došao kao siromašan i zaboravljen umetnik postati jedna od najskupljih destinacija na svetu, a njegove slike dostići cenu od stotina miliona dolara? Najskuplja među njima, „Nafea Faa Ipoipo?“ (“When Will You Marry?”), prodata je za oko 300 miliona dolara, što je čini jednom od najskuplje plaćenih slika u istoriji umetnosti. Ironija je još veća kada se setimo činjenice da je Tahiti i danas – uprkos svemu – francuska kolonija.
Možda baš zato priča oko Gogena i Tahitija nosi jednostavnu poentu: ni najudaljenije ostrvo ni najskuplja umetnost ne mogu da nam obezbede mir. Ako ga tražimo negde daleko, verovatno ćemo otkriti da ga nismo poneli sa sobom.