Ime Gisele Pelicot će ostati upamćeno u Francuskoj zauvek. Njena tragična, donekle i bizarna priča pomerila je francusko društvo iz temelja. Gisele je, za one koji nisu čuli, bila sistematski silovana tokom deset godina, u organizaciji svog muža koji ju je u tom periodu držao drogiranu i podvodio drugim muškarcima, konkretno njima bar pedesetorici.
Kada je napokon uvidela šta se dešavalo i čemu je bila izložena, Gisele je otišla u policiju i cela priča je završila na sudu. Bizarnost koja je dodatno uznemirila društvo, pored u startu bolesne priče, jeste činjenica da su gotovo svi muškarci koji su predmet optužnice priznali da Gisele nije dobrovoljno pristala na seksualni čin, ali činjenica da je njen muž to odobrio dala im je za pravo da misle da ne čine bilo kakvo krivično delo.
Da li je sama priroda francuskog društva, kao patrijarhalnog,dovela do toga da se žena smatra vlasništvom muškarca poput nekog resursa koji ima svoju upotrebnu vrednost onda kada vlasnik to odluči? To, kao i mnoga druga pitanja, moraće da dobiju svoje odgovore u vremenu koje dolazi. Sa svoje strane, Gisele je pokrenula lavinu. Iako je imala mogućnost da u ovom postupku ostane anonimna, rešila je da progovori javno. I rekla je da sramota mora da promeni stranu. Isto tako, jedno društvo može da bude silovano godinama. Imaće drugačiju dinamiku, ali će se svoditi na istu stvar. To se primarno radi putem medija koji imaju ulogu da drže društvo, ili bar njegov veći deo, u stanju drogiranosti. Ili bar anesteziranosti.
Strah kao poruka igra tu glavnu ulogu.
Ciklično se šalju poruke o velikim opasnostima, napadima i krizama koje su pred nama, a svaka je najveća dosad. I, naravno, uvek postoji ta neka sila koja nas drži u svom krilu i štiti od svih zala. I bilo kakva promena te sile, ne daj bože, dovela bi direktno do apokalipse. Čak moguće i dve. Naravno, ne može se društvo samo drogirati strahom jer bi to prešlo u naviku, a svaka navika dosadi. Zato se takođe ciklično puštaju poruke koje imaju za cilj da stvore sliku lažne vrednosti. Tu poput roditelja koji kaže da je njegovo dete najlepše i najpametnije, društvu se priča da smo najbolji i najuspešniji u nečemu, a da su svi drugi ljubomorni na nas i da nas upravo zato ne vole i ne žele nam dobro.
Poput neke višeslojne torte, sve se to ukrasi sporadičnim materijalnim poklonima, malim finansijskim benefitima, vaučerima i popustima kako bi društvo, u biti potrošačko, osetilo nešto konkretno u svom džepu. I tako se slojevi te torte slažu u krug, u tačno predvidivim ciklusima, a društvo sve dublje tone u svoju opijenost.
Deca imaju mnoge uloge u životu jedne porodice. Jedna od možda manje prijatnih je čudna navika da bude svoje roditelje koji su jedva dočekali vikend da se lepo naspavaju. Ali avaj, deca su čila od ranog jutra tako da od dugog spavanja roditeljima nema ništa. I baš tako, nekako iznenada, jednog ničim posebnog vikenda,čila deca su rešila da probude društvo. Spremna za šetnju, rekla su da je dosta bilo spavanja. I drogirano društvo, šta će, mora da prati svoju decu. Deca ne znaju za strah. A i on je izgleda promenio stranu.