Postoje knjige koje čitate da biste pobegli, i postoje knjige koje vas nateraju da zastanete i pogledate sopstveni odraz malo duže nego što vam je prijatno. Roman Otese Mošfeg, My Year of Rest and Relaxation, pripada ovoj drugoj kategoriji. I baš zato je savršen za nedelju u kojoj pokušavamo da uhvatimo ritam između ambicije i umora.
O čemu se radi?
Priča prati mladu Njujorčanku koja odlučuje da godinu dana svog života – prespava. Doslovno. Uz pomoć raznih terapija i sedativa, ona pokušava da se “resetuje”, da izbriše slojeve iscrpljenosti koji su se taložili ispod savršene spoljašnjosti: diplomirana, lepa, finansijski stabilna, estetski besprekorno uklopljena u umetnički milje Menhetna. Na papiru – život za poželiti. Ipak, ispod te površine postoji duboka praznina koja ne nestaje ni uz dobar stan, ni uz galerijske večeri, ni uz garderobu koja izgleda kao editorial sa početka dvehiljaditih.
Mošfeg piše hladno, precizno, gotovo klinički. Nema sentimentalnih ispovesti ni velikih emotivnih ispada. Njena junakinja nije naročito simpatična; ponekad je distancirana, ponekad surovo iskrena, često ravnodušna. I upravo u toj ravnodušnosti krije se snaga romana. To je umor koji ne dolazi od fizičkog rada, već od konstantne potrebe da se bude “nešto”: uspešna, zanimljiva, poželjna, budna. U svetu koji stalno zahteva performans, ona bira ekstrem – povlačenje.
Dok čitate, shvatate da ovo nije priča o spavanju, već o savremenom sagorevanju. O generaciji koja je odrasla uz obećanje da može sve, ali je usput naučila da sve ima cenu. O potrebi da se isključimo iz buke – od notifikacija, očekivanja, tuđih projekcija – kako bismo uopšte čuli sopstvene misli. U tom smislu, roman je gotovo ogledalo našeg vremena: hiperproduktivnost spolja, egzistencijalni zamor iznutra.
Atmosfera knjige ima onu njujoršku hladnoću koju prepoznajete u galerijskim prostorima, minimalističkim stanovima i modnim editorijalima u kojima se emocije zadržavaju iza lica bez izraza. Sve je estetski precizno, a istovremeno emotivno razgoljeno. I možda baš zato deluje tako savremeno.
Ovo nije roman koji će vas utešiti niti vam ponuditi jasnu pouku. Ali će vas, gotovo neprimetno, navesti da razmislite koliko smo zaista prisutni u sopstvenom životu i da li je naš umor stvaran ili performativan. U nedelji kada pokušavamo da budemo produktivni, inspirisani i “u toku”, možda je najradikalniji potez – čitati o nekome ko je odlučio da sve to na trenutak ugasi.
Ako tražite knjigu koja je pametna, pomalo provokativna i potpuno u duhu vremena, My Year of Rest and Relaxation je naslov koji zaslužuje mesto na vašem noćnom stočiću ove nedelje.