Za Sergeja Pajića, sloboda nije destinacija, već proces, neka vrsta unutrašnjeg putovanja kroz greške, gubitke i male pobede koje oblikuju identitet. Iako kaže da još uvek nije stigao do potpune slobode, njegovi novi muzički koraci govore da je na dobrom putu. Najnoviji dokaz za to je EP izdanje simboličnog naziva „Večno leto“, koje uskoro izlazi pod okriljem Warner Music Balkans i izdavačke kuće Mascom. Kao uvod u novo poglavlje, Sergej Pajić donosi i singl „Nemo“, energičnu afro-house numeru u duetu sa Editom, dostupnu na svim digitalnim platformama.
U ovom intervjuu koji više liči na lični dnevnik nego na klasičan Q&A, Sergej Pajić govori o kafama koje mirišu na mir, knjigama koje provociraju stav i pitanjima koja sebi postavlja kada se svet utiša.
Zašto je dobro biti „ja”?
Zato što sam naučio da slušam sebe. Nikad ne gušim emocije. Sve što osećam, bilo da je lepo ili teško, iz mene izađe kroz pesmu, kroz pisanje. To mi je kao terapija, kao disanje. Ništa ne ostaje zarobljeno u meni, i mislim da je u tome velika sloboda i zdravlje.
Kakvu kafu piješ?
Zavisi od dana – nekad makijato, nekad tursku… odnosno domaću, kako mi kažemo. Važno mi je samo da miriše na mir.
Kako pronalaziš i čuvaš mir?
Kad me sve stigne – stres, posao, brzina života – moje mesto mira je Banja Luka. Tamo sam sa svojom porodicom i to mi je najbolji način da napunim baterije. Ništa me ne umiri kao vreme provedeno s njima. Volim i prirodu, šetnje, razgovore s prijateljima… a ponekad se skroz isključim uz Wim Hof vežbe disanja. Ipak, mir mi najčešće donosi jedno mesto – kuća.
Šta je za tebe sloboda?
Mislim da slobodu svako od nas definiše kroz granice koje postavlja – ili ne postavlja. Da bi je razumeo, moraš proći kroz neke stvari u životu. Moraš izgubiti, pogrešiti, naučiti. Iskreno, mislim da još nisam stigao do potpune slobode, ali idem ka njoj. I verujem da ću je, kad tad, dosegnuti.
Šta bi voleo da ljudi znaju o tebi?
Voleo bih da ljudi znaju da sam van kamera mnogo opušteniji i prirodniji.
Koja je poslednja knjiga koju su pročitao?
Poslednja knjiga koju sam pročitao je „E, zabole me“ od Marka Mansona. New age je, ali ima jaku poruku.
Koju pesmu biraš na karaokama?
„Kao moja mati” od Čole. Uvek.
U kom gradu bi voleo sada da šetaš?
Marbelja, Španija…
U Beogradu…
Prilika.
Pitanje koje bi postavio sam sebi?
Jesam li još uvek onaj klinac koji je sanjao sve ovo, i da li bi on bio ponosan na mene danas?
Foto: Mina Minić