Pre nekoliko godina uočio sam naslov: “Kako da postanete ikona stila?”. Zainteresovan za predmetni slučaj iz vokacijske, a ne subjektivne potrebe, bacih se na tekst sa posebnom posvećenošću, duboko zainteresovan za, u neku ruku, otkrivanje “svetog grala” barem kada je moda ili stil u pitanju. Ipak na kraju teksta, većina zanteresovanih za sadržaj istog, mogla je zaključiti da im, pored delova tela Gisele, Dite Von Teese, Scarlet Johanson, Shakire pa i Jennifer Lopez, nedostaje još malo novčanih sredstava, par trikova u šminkanju i dva minimum. A, maksimum je, u kontekstu “nebo je granica”, elemenata takozvanih ikonografskih odevnih komada, aksesoara, stila, stava, ali da je stvar rešena!
Da bi podstrek bio konkretniji ili sugestivniji, pisac pomenutih redova završi ovaj “epohalni” tekst sa retro tradicionalnim efektom – P.S. “Razlika je u nama”.
Nekako se odmah po završeku čitanja, prisetih izreke Agathe Christie: “Nikada nisam volela novinare. U svim svojim knjigama sam ih ubila”. Nekada sam i sam bio u ulozi novinara, no, na sreću po mene, bez susreta sa dragom blaženopočivšom gđom Christie prim.aut. Ipak, bez obzira na inicijalni poriv, zarad ideje da se ne nađem u naslovu “Black is back”, ali na stranicama crne hronike, počeh ubrzano da razmišljam kako je i kada p.s. postalo sinonim za pomalo čaršijski. Hoću reći kolokvijalni način da poručimo, neki revolveraški sadržaj tipa – razlika je u nama, mislite o tome!
Shvatih tako da moda odavno ne neguje neki stil po Pe eS-u a niti u P.S. dodatno objašnjava neki sadržaj koji je zaboravila da napomene kada sezonski plasira niz trendova ili stilova koje bi trebalo da pratimo, kako je bio slučaj kada su se rukom u pradavna vremena pisala pisma. Dakle niti Pe eS ( vojna kovanica pravila službe) niti p.s. (literalna kovanica starovremenske, metaforično rečeno – družbe) nisu pobedile u novovekovnom ratu sa onim što bi se nazvalo modnom ikonografijom.
P.S. A gde su ikone i ikonografija tu je i religija, ovoga puta ona modna.
Prostom analizom, shvatih, da su vernici ove religije multikonfesionalni. Neopredeljeni primarno za Isusa, Budu, Jehovu ili Višnu, već za Louis Vuitton, Chanel, Dior. I još bezbroj modnih božanstava kojima se uz dubok naklon i neretko isto toliko dubok džep klanjaju. Zbog tog i takvog verovanja današnji modni ikonostas, predstavlja svojevrstan spoj različitih svetaca, ali i praznika nove vere sačinjen od vizuelizacije modnog nasleđa, ali ponajviše elemenata koje bismo mogli podvesti pod – komp, tablet, android, emotikon, stiker, brend, must have, trend, stil… I još mnogo toga.
Ikonostas, i u ovoj religiji jasno je definisan po kanonskim pravilima svake religije. I on je mesto za ikone stila, brenda i novozavetnih modnih svetaca. Kao takav sadrži takođe troja vrata, od kojih su sveta ili centralna vrata definisana samo za prvosveštenike, dok su bočna ona koja u poznatim ili priznatim religijama zovu, đakonska vrata, u ovoj našoj modnoj religiji, podeljena na blogerska, Instagram, TikTok vrata. Uz sve to modna religija je u međuvremnu postala veoma liberalna ili populistička, veoma ekstrovertna i potpuno multikanonska. Kada je nastajala krajem pretprošlog veka, prvosveštenici Poiret ili Worth (možemo ih nazvati i arhiepiskopima modnim) nikako nisu blagonaklono gledali na novi talas upliva ideja i kreacija prvosveštenica kakve bejahu Coco Chanel ili Elsa Schiaparelli.
No, ipak sve do 90-tih godina prošlog veka, bez obzira na pojave religijskih frakcija i novih monaško-modnih redova, modna religija je ipak bila i stasavala u duhu latinske reči “religare”- svezati -povezati.
Hoću reći, povezivala je sledbenike svoje dogme kroz duhovne, materijalne, socijalne, društvene veze. 90-tih godina prošlog veka se sve nekako promenilo. Duhovnost je iščezla onog trenutka kada je najnovija frakcija tzv. protomodaša osvojila ovu religiju i asimilirala onaj društveni sloj koji u hramove Chanel, Valentino ili Dior nije ni zalazio, misleći da je to božanstvo ipak onostrano ili previše natprirodno da bi bilo deo njihovog kućnog oltara.
Jedan od rodonačelnika nove dogme bila je i današnja neprikosnovena modna prvosveštenica, gđa Wintour, koja se iz političkog novinarstva, gle čuda, obrela u modnoj Bibliji zvanoj Vogue. I od Starog zaveta napravila svoj Novi zavet, tako što je na modnom raspeću (čitaj naslovnoj strani prim.aut.) još davne 1988. godine, bez imalo milosti povezala božanski Haute Couture Christian Lacroix ukrašeni top sa simbolom krsta i populističke farmerke.
Taj novi pristup religiji sa sve krstom, Madonnom (ali ne Isusovom majkom, nego pop zvezdom) i hitom “Like a Virgin/Like a Prayer” došlo je do finalnog sloma inicijalnih dogmi i postavljanje one koja je danas dovela da je – P.S. moda postala dostupna svima na procenu, analizu, primenu i sagledavanje.
U tom smislu, svi oni koji danas ulaze na bočna vrata modnog ikonostasa (blogerke, urednice, poznavaoci, ljubitelji), treba da se zahvale upravo ovoj prvosveštenici, koja često i preko reda uđe na Sveta vrata, ostavljajući za sobom i pomenutog Christiana Lacroixa, koji bez obzira na status božanstva, danas dizajnira više papirnu galanteriju nego odevne komade, uz njegov neprikosnoveni i čarobni talenat. Ona je sebi ostavila oreol nedodirljive, i sa vrha ikonostasa delegira, određuje, kritikuje ili kroz tamne naočare opservira one koji bi voleli da se nađu, kako na raspeću tako i na ikonostasu.
Nekada popusti, istini za volju, dajući sledbenicima, svojevrsnu modnu naforu, posle sezonskog posta, stavljajući na raspeće po neku novu ikonu stila, ili jednostavno u zaštitu uzme posrnulog sveca koji se zamerio prihvaćenim starokanonskim religijama. Ona koliko god bila osporavana, pa čak i razotkrivana u filmovima, biografijama, vestima, front row, runway i dalje propoveda religiju kroz svoju modnu Bibliju, iz svoje svete stolice u World Trade Centru 1. Ona poručuje, propoveda:
“Ljudi se plaše mode, čini ih nesigurnim. Kada ljudi pričaju loše o modi mislim da je to zato što se osećaju pomalo isključeni iz našeg sveta. Ne osećaju da pripadaju pravoj grupi ljudi. Zbog toga nas omalovažavaju”.
U neku ruku, ovim rečima, kao da govori o prosvećenim i neprosvećenim, sledbenicima i buntovnicima. Ipak, neosporno jeste, da gđa Wintour i dalje sedi u svojoj Svetoj stolici, u kojoj bez obzira na svakolike udare, postojano opstaje. U podeli na prosvećene i neprosvećene pojavio se i jaz ali i slepa potreba da ličimo jedni na druge po svaku cenu ili, ako vam je tako draže, u svakoj cenovnoj grupi. Tako i u modnoj religiji imamo politeiste (ljubitelje više modnih božanstava, brendova), monoteiste (ljubitelje jednog božanstva, brenda), ateiste (skeptične posmatrače modne religije ili one koje gđa Wintour proziva da su nesvrstani u modne krugove), sekulariste (one koji žele da odvoje modu od svakodnevnog života i njen značaj stave u drugi plan kroz etiku i humanizam na primer), agnostike (koji ne prihvataju postojanje modne religije, prkoseći joj i ne verujući u dokaz da je sezonski trend stvar u koju treba verovati).
To bi značilo da razlike u dogmi nema, i da vernik modne religije molitvama i žrtvom (kartica, keš, kredit, sniženje, outlet) duboko poštuje i veruje u suverenu vlast više modne sile. U odnosu na gore pomenutu žrtvu, vernik se svrstava u cenovnu grupu, dok molitvom u širem smislu gledano ostaje pobožni sledbenik, koji ne mora neophodno da bude “ktitor” hramova u Aveniji Montenj, Bond stritu, Via Monte Napoleone ili, recimo Petoj aveniji.
Gore pomenuta ikona stila u nastanku, dakle, mora da prihvati, primeni i bogobojažljivo prati neke kanone, ne bi li se i ona našla, barem skrajnuta u nekom kutku, makar kućnog, ako ne eparhijskog ikonostasa.
E upravo tu nastaje problem, koji se zove tumačenje religije, i upravo tu se vraćamo na onaj liberalni deo koji pomenutu religiju u nekim sredinama dovodi u apsurd ili u najmanju ruku loše poimanje ili propovedanje onoga što bi modna religija trebala da bude. Osoba željna kanonizacije u ikonu stila počinje da bludi između monoteiste i ateiste, između sekulariste ili agnostika i eto razloga, za slučaj kada gledajući neku od slika, sa mnogobrojnim haštagovima koji se uz efekat copy/paste lako nakače na sliku izvesne osobe, na putu preobraćenja, možemo dodati jedan P.S.- Ne verujem! A verovati se mora, kako u prihvaćanju tako i u kritici religije, zar ne?
Otuda u veri da neko postaje modna ikona, s jedne strane nedostaje poznavanje početaka modne religije dok s druge strane ta vera u preobraćenje obiluje subjektivnim poimanjem onoga što su koraci da se do tog statusa dodje.
Pogotovo u sredini gde je ikonopis neretko modno nepismen, a osvešćen isključivo kroz like, fashionable, style, icon, mood. U potrebi da po svaku cenu postane deo one grupe ljudi, koju provsveštenica Wintour zove “pravom”, nova modna ikona poseže za opštom ikonografijom i modnom heraldikom brendova i logoa, čak i onda kada joj ne pripadaju, i to pogotovo u sredinama u kojim ih nedovoljno i poznaju. Protomodaši, oni koji su 90-tih godina razbili mit o natprirodnom u modi, dozvolili su da se moda interpretira, što je izuzetno važno, jer je čini živom i aktivnom.
Ali interpretacija koju oni prave je prostudirana. Veoma mudro postavljena i s jedne strane ipak eltarna, bez obzira da religijska “žrtva” od nekoliko hiljada dinara donosi instant, stylish look, ona jednostavno nikako nije ona koja bi tu istu žrtvu, ikako i ikada stavila u onu gore pomenutu ktitorsku. Na putu preobraćenja, nova modna ikona i dalje ostaje na ivici ulaza u hram, prateći da li će neki od ikonografskih komada da se pojavi na nekoj od online platformi podvučena crvenim sale ili u nekom od fiktivnih estetika mediteranskih pročelja outlet, center okupljanja.
P.S. Ukoliko je strast za preobraćanjem prevelika, ima i onih poklonika koji se podaju veri u podzemni fake svet. Ti zabludeli predstavnici idolopoklonstva spadaju već u domen modnog egzorcizma. Ali o tome neki sledeći put.
Razlika je u nama!
*Svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je slučajna. Stavovi kolumnista ne predstavljaju stavove redakcije.