Čekajući red u Vulkanu, ushićeno stežući u rukama 18. roman Vesne Dedić “Prvi i poslednji pogled”, u trenutku beh podsećena na intelektualni snobizam – kamen temeljac kompleksa više vrednosti određene čitalačke publike. Devojka pored mene, čije je dlanove krasio Ficdžeraldov “Veliki Getsbi”, pogledala me je podsmešljivo. “Kliše”, pomislih. “Blaga je noć” je pravi test izdržljivosti.
“Beletristrika za dokone”, slutila sam njenu predrasudu, dok je očima streljala korice moje izabrane literature.
Jer, zaboga, kako bi mogla da zna da prva tri reda moje male biblioteke sadrže Flobera od kojeg mi se uvek zevalo, Silviju Plat koja je budila uspavane demone, Dostojevskog koji je, poput mene, znao da je čovek sve u jednom – velikodušan i samoživ, hrabar i mali, okrutna zver, Gogolja, Bulgakova, Kafku koji je podgrevao vatre egzistencijalnog nihilizma u mom umu, Onjegina, Bukovskog čija je sirovost hranila bunt mojih 20-ih, Hardija, muškarca koji je verovao u snagu žene, raskrinkavajući dvostruke rodne i socio-ekonomske standarde svog vremena, Aleksandra Dimu Sina, viteza čiji je mač bilo pero, borca za spoznaju časti i u tamnoj strani ženske prirode, Ostinovu, itd…
Poenta? Dugačak je spisak dela svetske književnosti koja su uticala na moje evolucione obrasce i introspektivne spoznaje. A opet, romani Dedićeve drže ključ moje duše, prouzrokovajući upravo svojom jednostavnošću najkompleksniju stvar – more suza i istinsko povezivanje sa heroinama njenih dela.
Davno sam napisala da je ona na određen način pružila srpskoj književnosti ono što je Šarlot Bronte uradila za englesku – konstantno ističući da žena zaslužuje da uživa iste slobode poput muškarca, da feminizam ne isključuje romantiku, da požudnost ne isključuje samostalnost, da stoicizam, sloboda i osećajnost mogu da koegzistiraju.
Vesnu sam uvek najavljivala kao ženu koja se nije bojala da spusti zavese u životnim predstavama u kojima više nije želela da igra.
Upravo takva je i njena glavna junakinja Miriam koja ruši stereotipe balkanske žene, dajući nadu budućem naraštaju devojčica. Sa druge strane nalazi se Vasilija, protagonistkinja čiji lik hrani opasne nametnute društvene norme.
Miriam odrasta u skladnoj, tradicionalnoj porodici, uz roditelje koji se vole i poštuju, i upravo ti zdravi temelji, na kojima se zida ličnost, postavljaju obrazac za njeno samopouzdanje i dostojanstvo – osobine koje je ne napuštaju do poslednjeg daha.
No, paradoksalno, ona ne kroji svoju sudbinu po uzoru na portret srećnog detinjstva. Na zidu ređa diplome i zahvalnice, radni sto joj krase nagrade umesto uramljene fotografije muža. Bira znanje, svrhu, ugled, dok se na polju ljubavi zadovoljava ulogom “druge žene” – višedecenijske ljubavnice podjednako uspešnog i šarmantnog Marka, njene prve ljubavi koja datira iz studentskih dana.
Ne brinite, nisam ovde da kvarim plot već da zajedno preispitamo psihološke obrasce kojima nas preplavljuju na svakom Instagram reels-u, kada se usudimo da dublje zaronimo u samopoznaje, i otkrijemo da li u jednoj ženi mogu da, u simbiozi, funkcionišu kontradiktorne osobine.
Da li deca kojima je u detinjstvu zadovoljena potreba za pažnjom i nežnošću, validacijom i priznanjem, bivaju više svoja? Da li umeju bolje da koračaju kroz život, bez te nezaježljivije potrebe da ih neko drži za ruku?
Da, ako je sudeći po junakinji romana. Epitet “druge žene” je često povezan sa nedostatkom samopouzdanja. Miriam briše tu predrasudu. Ona naizgled čini sve ispravno – briljira u ulozi ćerke, prijateljice, direktorke na visokoj funkciji u Njujorku…
Pravi samo jednu grešku, zbog koje napušta svoja moralna načela.
Ta ljubav, opisana kao sveobuzimajuća, traje do njihovog poslednjeg pogleda; ne razdvajaju ih ni vreme, ni druga žena, ni različiti kontinenti, već smrt.
I upravo to me kopka.
Za nju je odnos sa Markom pitanje slobode ličnog izbora.
No, da li je to bezuslovna ili podobna ljubav? Da li zaista voleti znači voleti bez očekivanja da se druga strana žrtvuje? Ili Miriam, voleći više sebe, odbija da se odrekne svog komoditeta, svesno birajući “zonu komfora” jer se u njoj nalazi iluzija koja prati odnos ljubavnika, za razliku od surove stvarnosti životnih saputnika?
Druga junakinja, Vasilija, na prvi pogled deli kvalitete prve – lepotu, uspeh, hrabrost. Šta više, ona odlazi korak dalje i ostvaruje se u ulozi žene i majke kraj moralno upitnog Ilije. Ali baš onda kreću da naviru posledice nesrećnog detinjstva. Za Vasiliju je ljubav “i kada strepi od raspoloženja onog sa kojim deli krevet”, i “kada ga ne napušta uprkos gorkom ukusu poniženja”. Primer kojem često svedočimo na Balkanu – žena koja pristaje da se “smanji” u partnerskom odnosu, iz straha da sebi, i okolini, ne deluje još “manja” ukoliko odluči da provode život u samoći.
Vasilija ne odlazi ni kada Ilija zavoli drugu, već validaciju da još uvek nije izgubila svoje ženske čari traži u malignom narcisu Borku, lečeći izdaju – izdajom, lomeći sopstveni duh u želji da zaleči srce.
Kao nekom ko duboko veruje u moć ljubavi, jedna dilema ostala je nerešiva. Da li je više volela ona koja je ostala do samog kraja, dok nisu popucali svi zaveti i obećanja, ili ona koja se nikad nije usudila da ukorači u zajednički život čuvajući srce onog koga voli, i onih koje je on voleo, od loma?
Ne znam. Ali jedno slutim – nijedna od njih dve nije bila istinski voljena.
“Prvi i poslednji pogled” nas takođe tera na preispitivanje porodičnih odnosa. Koliko zaista znamo o našim roditeljima van njihovih uloga? Ko su oni zaista?
Miriam govori da joj je, u želji da upozna nove ljude i osvoji svet, žao što nije više vremena posvetila prošlosti svojih roditelja.
Da li bismo bolje razumeli njihove greške kada bismo imali uvid u prizmu kroz koju posmatraju greške onih koji su ih vaspitali? Da li bismo oprostili našoj majci kada bismo znali šta ona nikad nije oprostila svojoj?
“Tamo gde ja nisam mogla, ti si smela” – reči su koje Miriam čita u poslednjem majčinom pismu. Često govorimo da želimo da nas naša deca nadmaše, a onda im, zbog transgeneracijskih trauma i nesigurnosti, režemo krila.
Prekratka je bilo koja novinarska forma da bih u nju stavila sve egzistencijalne i moralne dileme koje su stranice ove knjige evocirale.
Ali, najveći utisak ostavilo je shvatanje “da je mladost izvorište univerzalnih istina, jer tada još uvek nismo oštećeni strahom”. I da je najvažnije da znamo kada sebi treba da kažemo “dosta je bilo” i “kreni”. I, zaista, zar tako neretko nismo dospeli tamo gde smo maštali, samo zato što smo prekasno krenuli?
I pitanje – šta, između tog prvog i poslednjeg pogleda, vredi sačuvati od zaborava?