Piramidalne šeme nisu nikakav novitet. Želja ljudi da brzo i lako uvećaju svoj imetak uvek je bila plodno tle za razne manipulatore. Pamtimo velike piramidalne šeme koje je sama država omogućila, kao što su Dafiment i Yugo Skandik banke, koje su opljačkale mnoge lakoverne građane Srbije.
Ovakve prevare datiraju još od sredine 19. veka i prvo su se pojavile u Evropi, konkretno u Nemačkoj. Koncept je zatim prešao Atlantik i veoma je zaživeo u Americi. Takav tip prevare se tamo danas naziva Ponzi šemom, a ime je dobio po čoveku koji se zvao Carlo Pietro Giovanni Guglielmo Tebaldo Ponzi. On je tokom 1920-ih omasovio ovakav vid prevare koji je doveo suštinski do njegovog enormnog bogaćenja i konsekventnog siromašenja onih koji su mu poverili svoj novac. Cela priča se završila doživotnih zatvorom za Ponzija.
Iako su Ponzi šeme, realno bolje zvuči nego piramidalna šema, menjale tokom godina svoje forme, princip je uvek isti. Obećanje o visokim prinosima na uložen novac koje je potpuno besmisleno, ali ljudi očigledno padaju na takve priče. S obzirom na to da se u pozadini ne dešava nikakvo ili skoro nikakvo investiranje, Ponzi šema živi sve dok ima adekvatan priliv novih ulagača jer se upravo njihovim novcem finansiraju obećani visoki prinosi i, naravno, lep život onog ko je šemu osmislio. Svaka Ponzi šema se ruši onda kad priliv novih ulagača bude manji od potrebnog i to je početak kraja. U zadnje vreme popularne su Ponzi šeme bazirane na navodnom trejdingu kriptovaluta, tako da budite oprezni kad ulazite u ovakve aranžmane.
Analogno tome, srpska ekonomija i njen kontinuirani rast GDP-a je klasična Ponzi šema. Zašto ovo kažem? Zato što je rast naše ekonomije već poslednjih pet godina zasnovan dominantno na velikim držanim investicijama u razne infrastrukturne projekte. Za početak šta je GDP. To je jadan od pokazatelja performansi ekonomije i meri svu potrošnju na robe i usluge, privatne investicije, kao i državne investicije i potrošnju. Ono što Srbija radi zadnjih pet godina jeste da se ulažu enormna državna sredstva u razne projekte, mahom infrastrukturne. Kada u jednoj godini država investira milijarde evra u ovakve projekte, to ima veliki uticaj na GDP kao pokazatelj.
Ali investicije su dobre, zar ne? Zapravo i da i ne. Kao prvo, svi državni projekti se sprovode po žestoko naduvanim cenama, čime se, kao prvo, veštački podiže sama vrednost investicije. Kao drugo, te cene su naduvane zbog raznih koruptivnih radnji i upravo se ta razlika, između realne i naduvane cene, preliva u privatne džepove. Taj novac se mahom koristi dalje za investicije u izgradnju nepokretnosti, čime se takođe veštački podiže i vrednost privatnih investicija. Problem u svemu tome je što se najveći deo tih državnih investicija finansira iz međunarodnih kredita.
Izgradnja infrastrukture je svakako veoma bitna za svaku ekonomiju. Problem u ovako jednodimenzionalnom modelu ekonomskog rasta jeste taj što izgradnja jednog auto-puta, na primer, nakon što se pusti u rad, generiše vrlo mali ekonomski rast nakon toga. Primera radi, da se pet milijardi evra investira u osnivanje pet fabrika koje će da zaposle svaka po nekoliko stotina radnika, ekonomski rast bi bio mnogo održiviji jer bi uprave te fabrike, kako se razvijaju i posluju sve bolje, imale mnogo veći uticaj na rast GDP-a narednih, recimo, deset godina nego što to može da ima jedan ili dva auto-puta.
Da probam to plastično da objasnim. Zamislite tipa koji ide u teretanu ali radi samo ramena i grudi, a pritom uzima steroide. Prati kako mu raste mišićna masa svake godine i na papiru to deluje dosta dobro. Pored toga, dobro izgleda, svi primećuju da se nagruvao i prilično je zadovoljan. Međutim, ulaganje u steroide je skupo i vremenom uzima sve lošije preparate. Naduvani mišići počinju da se izduvavaju, noge i leđa koja nije radio počinju lagano da popuštaju pod teretom mišićne mase i tako redom. I za par godina propo čovek.
Naša ekonomija je upravo ovaj tip. Spolja to deluje dosta dobro, ali čim se smanje ogromna državna ulaganja u infrastrukturu, a to je potpuno neodrživo uz finansiranje iz kredita, naši ekonomski mišići će da se izduvaju a kičma će da pukne. Upravo kao kod stare dobre Ponzi šeme, dok god postoji priliv svežeg novca točak se vrti. Čim to prestane, a u našem slučaju prestaće čim se završi suluda investicija u Expo, točak će da stane. I ostaće samo mali hrčak. Nezgodno je međutim što smo taj hrčak svi mi.