U dobu hiperprodukcije slika, kada pogled sve teže zadržava značenje, umetnost Pavela Kiryukhantseva nastaje da bi bila gledana, već da bi nas zaustavila. Njegovo stvaralaštvo ne traži tumačenje, već prisustvo. U njegovim delima, slika nije ni poruka ni narativ, već pokušaj da se uhvati ono što ne može da se kaže: unutrašnji pokret, treptaj, zaboravljeno osećanje. On ne slika svet – on slika ono što se u njemu (ne) vidi. Taj pristup kulminirao je u performansu “A DIVINA – The Eternal Callas”, održanom u Beogradu, u svečanoj tišini Belog dvora. Ovaj intermedijalni događaj, nastao na preseku opere, rituala i vizuelne umetnosti, nije bio ni predstava ni izložba, već živa forma – žrtveni čin u ime umetnosti. U središtu zbivanja, dok sopran Marije Jelić priziva ariju “Casta Diva“, a glumica Katarina Radivojević šapuće unutrašnji glas Kalas, Pavel Kiryukhantsev stvara sliku koja zadržava prisustvo, ono neizgovoreno što obitava između tona i tišine.
Njegova ruka ne kopira lik, već prati unutrašnju logiku emocije. Boja pulsira sa zvukom, linija se lomi kao dah.
Platno ne beleži ono što se vidi, već ono što se ne sme zaboraviti. U tom trenutku, slikar postaje svedok, neko ko ne nameće smisao, već ga doziva iz neizgovorenog. Slika nastaje kao trag neponovljivog susreta između tela, glasa, svetla i tame. Ne ostaje kao objekat, već kao energetski zapis jedne večeri koja se ne može ponoviti. Ova forma izraza nije plod trenda, već unutrašnje nužnosti. Kiryukhantsev, iako prisutan na umetničkoj sceni od sredine devedesetih, proveo je skoro tri decenije u svesnom povlačenju, izvan institucija, van tokova, iznutra. Kada se pojavio ponovo 2024. godine, njegovi radovi, iz serija “The Dark Ones”, “La Mujer“, “Pandemania” – dočekani su kao svedočanstva jednog drugog tempa, jednog dubljeg, sporijeg ritma gledanja. Njegove slike ne traže publiku, one čekaju da ih neko oseti.
Na platformama poput Singulart i Saatchi Art, koje pretežno funkcionišu kao globalna tržišta umetnosti, Kiryukhantsevova dela deluju kao tiha subverzija.
U prostoru prepunom dekorativnih formi i vizuelno prijemčivih rešenja, njegove slike odbijaju da budu predmet potrošnje. Sirove, introspektivne, one se ne nude kao komadi za zid, već kao ogledalo unutrašnjeg pejzaža – mesta gde boja nije forma, već afekt, gde se pogled ne zadržava na estetici, već tone u emociju. Upravo u tom neskladu sa okruženjem, u prisustvu na platformama koje zahtevaju vidljivost, dok njegova umetnost traži tišinu, otkriva se paradoks koji određuje Kiryukhantsevovu poziciju: umetnik koji koristi savremene mehanizme distribucije, ali ih istovremeno osporava sopstvenim stvaralaštvom. Njegove slike ne traže publiku – one čekaju da ih neko oseti.
Performans ”A DIVINA – The Eternal Callas” nije pokušaj da se Kalas predstavi kao mit, već da se kroz umetnost dotakne njena ljudska suština – glas koji odzvanja kroz bol, istinu i tišinu. Pavel Kiryukhantsev ne gradi narativ, već stvara prisustvo. On ne tumači Kalas, on je priziva, dozvoljavajući joj da progovori kroz emociju i energiju trenutka. U vremenu koje postaje sve vizuelnije, a istovremeno slepo za dubinu, umetnost Pavela Kiryukhantseva podseća da gledanje nije samo čin oka, već stanje duše. Njegove slike ne uče kako da razumemo, već kako da ponovo osetimo.
Foto: Anastasia Epifanova