Delujemo da smo najjači, najluđi, da uvek sve rešavamo osmehom. samo delujemo.. Zapravo nas najviše boli, jer smo u tu u nekom međuprostoru, u večitoj potrazi za rasparčanim delovima duše koji plutaju kao trulo lišće po dunavu. I koliko god se prividno smirili i ušli u neke naizgled “normalne” tokove, zapravo se sve vreme borimo sa sobom kako bi negde našli rupu za svoju lego kockicu i kako bi nas ocenili kao podobne za društvo i time osetili svrhu, makar i nametnutu, kakvu god.
I tako se nalazimo, mi drugačiji, sa “felerom”, prepoznajemo se i zajedno patimo i tražimo svrhu. Koliko god vam puta rekli da nas “boli uvo” za mišljenje javnog mnjenja i drugih, “snađenih” ljudi, zapravo nas mnogo boli vaš pogled, vaše ocene i procene, kao i titule koje nam dodeljujete.
Ono što sve nas “opravdava” i stavlja u fokus svih “građana” je konvencionalni uspeh. Tada prestajete da budete alkoholičar, kockar, narkoman, kriminalac, kurva, probisvet, sponzoruša, niste više nepodobni, debeli, ružni, grešni, loši, niko vas ne izbegava koliko god grešili i na koji god način. Ako ste Axl Rose, Charlie Sheen, ili Volfgang Amadeus Mocart, sve je oprošteno, čak i šarmantno i poželjno.
Nemojte konstantno suditi i ocenjivati, ogovarati i misliti da ste pozvani da razumete nečije stanje svesti, ljudi nisu algoritam, bar ne oni posebni i drugačiji, bar ne oni koji menjaju svet u kojem obitavate. oni su duša, bol, greh.. ljubav.
Osetite život, ljude oko sebe, isključite autopilot, vozite po peščanoj oluji na manual mode-u u trošnoj Ladi Nivi, samo tako imate šansu da se upoznate sami sa sobom.
I da, kaže se “posebni”.