U savremenom društvu preplavljenom prividnim percepcijama i instant sadržajem, Nastasija Stošić se pojavljuje kao glas koji nosi težinu autentičnosti. Njena snaga ne leži u brojevima ili titulama već u sposobnosti da oblikuje razgovor o vrednostima koje često ostaju neprimećene – zahvalnosti, slobodi i promišljenoj svesti o sopstvenom postojanju. Kao TV voditeljka i influenserka, ona ne samo da informiše ili zabavlja – njeno prisustvo postavlja pitanje kako se živi sa potpunom svesti o sopstvenom “ja”, kako se oblikuje ličnost u svetu koji prečesto meri površinu, a zanemaruje dubinu.
U terminima dramaturgije Ervinga Goffmana, gde se društveni život često posmatra kao predstava i ljudi igraju uloge koje im društvo nameće, Nastasija je izuzetak. Ona ne “glumi”. Svaki njen izbor, gest i odluka koju deli reflektuje unutrašnji integritet i jasnoću logike. Njena prisutnost inspiriše, ne kroz spektakl ili popularnost već kroz moć da pokaže da autentičnost nije luksuz nego nužnost za one koji žele da oblikuju život u skladu sa unutrašnjim normama.
Zašto je dobro biti „ja”?
Pre svega, jer sam imala sreće da se rodim u porodici u kojoj sam se rodila, pa onda i da imam svu ljubav ovog sveta tokom odrastanja. Čini mi se da se ovim iskustvima nedovoljno pridaje značaj kada na red dođe pitanje popout ovog. Biti zahvalan na dobrom temelju.
Zatim je dobro biti ja zato što sam uspela da sa veoma malo godina shvatim da su putovanja najvrednija investicija, pružaju nam mogućnost da proširimo vidike, upoznamo druge kulture i razumemo koliko sam geografski položaj utiče na kreiranje ličnosti – if we don’t break the chain i zagrebemo malo ispod površine. Dobro je biti ja, jer sve što sam želela i zacrtala, uvek sam ostvarila, pa je taj osećaj, ne tako čest, ali svakako dovoljno jak, baš dobra priča. Dobro je biti ja jer sam sa 30 godina radila u više delatnosti, studirala u Solunu i Londonu gde sam posle i radila u Selfridgesu kao stilista poznatima u Personal Shoppingu (wild, wild popusti i prilike za videti i upoznati).
Dobro je biti ja jer sutra punim 30 i nisam ništa na sebi radila, i nemam nijednu sedu. Jesssss!
Dobro je biti ja, jer sam ceo život u koferu.
Dobro je biti ja, jer je Dragan baš moj pas.
Dobro je biti ja, jer smatram da sam osvešćena više od prosečnog čoveka kada je reč o ishrani i zdravlju, globalnoj propagandi i još po nekoj temici.
Kakvu kafu piješ?
Uglavnom ne pijem kafu – ili je pijem samo kada sam na putu. U Beogradu eventualno popijem iz dosade tokom jutarnjeg programa vikendom. Preko, pretežno volim da probam cold brew ili americano. Kafu ne pijem, jer nemam odnos s kafom, nisam ga nikad stvorila, ne drži me budnom i ne osećam potrebu za njom… Ali mi se ukus cold brewa ili nekog dobrog americana sviđa here and there.
Kako pronalaziš i čuvaš mir?
Tako što sam u prirodi. Sve više vremena provodim u prirodi, čim imam malo slobodnog vremena. Gust raspored i radna nedelja od šest dana sa dva posla, pa i život u centru Beograda, pokazali su mi važnost tišine i zelene boje na vreme. Takođe, moj dom – i opet ću pomenuti Dragana. Kao i izolacija koja je veoma važan aspekt punjenja moje energije i kapaciteta da komuniciram sa toliko ljudi na nedeljnom nivou, kao i da primam sve negativne informacije kojima smo okruženi svaki dan.
Šta je za tebe sloboda?
Za mene je sloboda, slobodan um. Mišljenje i osnovan stav kojim se vodimo kroz život. Sloboda je biti i finansijski nezavisna žena koja korača kroz život na svoj jedinstven način i ne obazire se mnogo oko onih koji se plaše iste te slobode.
Šta bi volela da ljudi znaju o tebi?
Zanimljivo pitanje za osobu koja je izložena javnom mišljenju od svoje 15. godine. Rekla bih ništa, ali je sad već kasno… Ne znam, volela bih da znaju da sam zapravo uvek za lak dogovor i akciju, hiper empatična. Ostalo nek kažu moji prijatelji kad ih budeš srela.
Koja je poslednja knjiga koju su pročitala?
Započela na moru, ali još uvek nisam završila – “Moć discipline”.
Koju pesmu biraš na karaokama?
Slušam sve, ali baš sve…. Dakle, od Jane i “Crne kutije” i Halida Bešlića, pa do Altin Guna i turskog psihodeličnog roka. Ne mogu da dam konkretan odgovor na ovo pitanje. Da je bilo “šta pevam u kafani”, pa i da kažem. Recimo da se meni bliskim ljudima sviđa kako pevam “Back to Black” ili Aminu Medunjanin i “Pjevat ćemo šta nam srce zna”. Tada uglavnom bude “opa, pa ti znaš da pevaš”.
U kom gradu bi volela sada da šetaš?
Bolje da odgovorim na ovo kada se vratim sa Ibice.
U Beogradu…
U Beogradu je nekad bilo najlepše na jesen.
Pitanje koje bi postavila sama sebi?
Kada ćeš naučiti da usporiš?