Nedavno je jedna od najpoznatijih influenserki današnjice (znate o kome pričam, to je naravno – Kylie) podelila detalje o estetskoj operaciji grudi. Usledila je standardna podela komentara na društvenim mrežama. Sa jedne strane pohvale za iskrenost, sa druge podsećanje da je upravo zahvaljujući tim (do tada prećutanim) intervencijama izgradila karijeru, zajedno sa celom porodicom.
Još do juče živeli smo u trendu prikrivanja. Tvrdili smo da nas je „blagoslovio pubertet“, da smo se „probudili takvi“, da su konture, volumen i proporcije isključivo nasledne. Estetske procedure bile su stvar srama, a društveni pritisak je funkcionisao u oba smera. Prvo da se korigujemo, pa da to što smo korigovali nikada ne priznamo. Sada, ulazimo u eru transparentnosti. Priznavanja botoksa, hijalurona, liftinga, operacija nosa i ušiju. Priznanja nesavršenstva. Transparentnost postaje novi trend, ali kao i svaki trend koji dolazi iz pop kulture – postavlja pitanje kome zapravo koristi.
Pravo na lepotu – ili nazadni feminizam
U društvu koje sve više vrednuje spoljašnji izgled, fiksirajući se na mladost, granica između prava na lepotu i obaveze da joj se povinujemo postaje sve mutnija. Priznavanje estetskih zahvata može da normalizuje ovakve intervencije i skine stigmu. Sa druge strane, ono dodatno normalizuje ideju da „moramo“ da izgledamo na određeni način. Transparentnost ne menja sam standard – samo ističe koliko je teško, skupo i invazivno da se taj standard dostigne.
Ako ste prešli tridesetu, možda ste pomislili da vam treba botoks. Ne samo što ste pomislili, već shvatili da ga veliki deo vašeg okruženja koristi. Kada se estetske intervencije masovno popularizuju i učine dostupnijim, ne otvaraju se nužno vrata slobode – već se stvara nova vrsta obaveze. Identitet se potvrđuje kroz ulaganje u izgled, a estetska kultura prestaje da bude izbor i postaje društveni zahtev. U tom svetu, pravo na lepotu prestaje da bude pravo, a postaje dužnost. Zar to nije zamorno?
U stvarnosti, najviše estetskih zahvata i dalje obavljaju žene. Pravo na promenu tela može da zvuči feministički, ali statistika pokazuje da je pritisak nesrazmerno usmeren ka feminizovanim telima. Koračajući hrabro ka emancipaciji i borbi za ženska prava, počinjemo da gubimo suštinu. Iako sebe zasigurno ubeđujemo kako samostalno donosimo odluke o ovakvim promenama, da li se ikada zapitamo koliko su ovi pritisci zapravo nazadni?
U svetu u kojem je izgled postao društvena valuta, teško je razaznati šta je lična želja, a šta unutrašnji pritisak. Umesto da se pitamo kako da učinimo estetske zahvate dostupnijim svima, možda je vreme da se zapitamo kako da smanjimo važnost izgleda uopšte. Jer istinsko pravo nije da svi izgledamo kao ideal – već da shvatimo da se suština ne krije u prolaznim (i nekada opasnim) vrednostima.