Paris Fashion Week često je poprište trenutaka koji određuju smer modne sezone, ali Mugler je ovoga puta otišao korak dalje. Debi Miguela Castro Freitasa na mestu kreativnog direktora bio je manifest – jasna poruka da ova kuća ne namerava da živi u arhivi, već da nasleđe koristi kao odskočnu dasku za nešto novo.
Revija je održana u brutalističkom prostoru garaže, sa betonskim zidovima koji su kontrastno uokvirili kolekciju. Takva scenografija naglasila je dramski ton brenda, ali u obliku kontrolisanog spektakla. Freitas je oslonio priču na kodove kuće – ekstremne siluete, naglašena ramena, sužen struk, voluminozne kukove – ali ih je pročistio i oblikovao kroz disciplinu i promišljenu dramaturgiju.
Telo kao arhitektura
Materijali su odigrali ključnu ulogu. PVC, lateks i patentna koža komunicirali su sa snagom i rigidnošću, dok su til i marabou perje unosili lakoću i prozračnost. Transparentne površine nisu bile tek provokacija, već način da se telo stavi u dijalog sa krojem i tkaninom.
Boje su se kretale između crne, bež i prigušenih tonova, uz povremene eksplozije intenzivnih nijansi koje su razbijale strogoću. Upravo u tim kontrastima ogleda se Freitasova namera da balansira moć i ranjivost, strukturu i nežnost.
Od nasleđa do savremenog jezika
Za razliku od Thierry Muglera, koji je osamdesetih insistirao na spektaklu kao samostalnoj kategoriji, Freitas preispituje svrhu dramatike. Njegova kolekcija nije samo evociranje arhiva niti hommage, već prevod ključnih kodova u vokabular savremenog modnog trenutka. Telo jeste i dalje centralni fokus, ali sada nije objekat kontrole, već prostor izražavanja i slobode.
Pitanje komercijalnog balansa
Kolekcija je nesumnjivo snažna u estetskom smislu, ali ostaje otvoreno pitanje koliko će njeni ekstremni elementi pronaći mesto u komercijalnom pejzažu. Neki komadi deluju zamišljeno isključivo za crvene tepihe i editorijale, što može biti i prednost i ograničenje. Mugler pod Freitasom, čini se, namerno provocira upravo tu diskusiju – da li moda mora da se približi tržištu ili tržište treba da prihvati da modna relevantnost često dolazi iz onoga što nije udobno komercijalno.
Debi Miguela Castro Freitasa nesumnjivo pokazuje da ovaj brend i dalje može da ostane sinonim za moć, telo i provokaciju, ali izveden sa suptilnošću i intelektualnom jasnoćom. To je nova era ekstravagancije – promišljena, izoštrena i utemeljena u zanatu.
Mugler je, makar za sada, uspeo da prošlost pretvori u alat za budućnost. A upravo u toj transformaciji leži najvažnije pitanje: da li će moda u godinama koje dolaze moći da pronađe ravnotežu između komercijalne privlačnosti i istinske kreativne radikalnosti?