Leto Gospodnje, 2009. godine, Beograd.
Naš protagonista, Mixa, se te godine osećao kao princ grada, radio je od poznatih poslova kao menadžer u klubu Just Vanilla sa neograničenim budžetom za organizaciju žurki, trenirao je redovno, oblačio se u rasponu od dizelaša do fudbalera na pres konferenciji, družio se i izlazio sa kako je on tada mislio, “kremom” beogradskog klabinga, sinovima privrednika i sa druge strane, ulicom. Pripadao je i jednom i drugom svetu, a dušom nigde. Bio je kameleon u potrazi za trajnom bojom, ukusom i mirisom.
Jula te godine je upoznao i instant se zaljubio u Slavicu, prvu damu nekad 12. gimnazije, naravno jednako kurčevitu u svojoj nesnađenosti kao i on. Posle nedelju dana zabavljanja sa njom, promenio je ringtone iz “Samo želim da znam” u “Na vrhovima prstiju”. Bili su taj klinački beogradski par, on joj je pružao pažnju da ju je imala i za izvoz, a ona njemu dodavala gas koji mu i bez nje nije falio.
U takvoj kombinaciji, konflikti i varnice su neizbežni.
Bili su zajedno u klubu koji je predstavljao, kad je prišao njen “poznanik” iz kraja i uhvatio je za struk i poljubio u obraz, na šta je Mixa pod dejstvom alkohola i drugih stimulansa reagovao tako da je dečko završio na urgentnom, a naš “junak” u izolaciji i samim čudom i spletom srećnih okolnosti, ne u zatvorskoj.
Nedelju dana nakon toga, njen bivši i 10 godina stariji momak je izašao iz zatvora i poslao joj poruku koju mu je ona prenela i na koju je reagovao identično “kritično”, kao i prethodni put. Stvorio se u roku od sat vremena na mestu gde je boravio bandit duplo veći i širi od njega. Stao je ispred njega i zapretio mu da mu ne uznemirava devojku i u tom trenutku se osećao moćno i nepobedivo. Bandit zapravo nije reagovao jer je dobio upozorenje od tadašnjeg jako pozicioniranog čoveka čijoj je ćerki Mixa bio najbolji prijatelj u to vreme.
Samo par nedelja posle tih događaja, Slavica je raskinula sa njim pod izgovorom bolesne keve, a zapravo sa već novim pružačem pažnje u džepu, kojeg je i ozvaničila par nedelja posle toga.
Bio je poražen, ne zbog prevelike emocije, bazične nesigurnosti, ili nedostajanja. Ono što najbrže ubije svakog muškarca od 18 do 88 je osećaj izdaje. Kad se borite za pogrešan cilj, uđete u ring života zbog vaše loše percepcije.
Imaćete tih poraza na svim frontovima, ako već niste, dosta. Samo nemojte da bude jedan poraz previše. Taj jedan zna da prevagne.
Budi hrabar Beograde, ali budi pametan.