Na Pariškoj nedelji mode, među kolekcijama i modnim narativima, pojavila se klupa koja je uspela da privuče pažnju i kritičara i publike. Dizajnirano ju je Vincent Laine u saradnji sa Willyjem Cartierom, a proizvedena je kroz eksperimentalni program “A Little Madness” norveške kompanije Vestre. Ova skulpturalna forma nije tek komad nameštaja već studija o tome šta se događa kada se industrijski dizajn i moda susretnu na istom tlu.
Laine, koji stoji iza studija Anagram, pristupio je klupi kao formalnom eksperimentu, polazeći od materijala i njihove mogućnosti da stvore iluziju suprotnosti. Galvanizovani čelik, hladan i robustan, postavljen je kao kontrapunkt toplom, CNC obrađenom borovom drvetu, čiji oblik evocira fluidnost vode ili draperije. Rezultat je objekat koji deluje i teško i lebdeće, i industrijski i intimno, balansirajući između suprotnosti bez jasnog oslonca na jednu stranu.
Uloga Willyja Cartiera u projektu dodatno je osvetlila vezu sa modnom industrijom.
Kao kreator i vizuelni umetnik, on je ovu klupu postavio u centar scenografije Jacques Cartier Studija na Pariškoj nedelji mode, čime je nameštaj postao ne samo funkcionalan već i dramaturški element – deo narativa jedne modne kuće u nastajanju. Klupa i ogledalo koje je pratilo projekat time su prevazišli status dizajnerskih objekata i postali deo šire performativne slike. Izbor Vestrea da ovakav rad realizuje kroz program “A Little Madness” svedoči o strateškom pomaku u dizajnerskoj industriji. Dok većina proizvođača ulaže u serijsku proizvodnju, Vestre izdvaja deo resursa za projekte koji neće nužno biti tržišno isplativi, ali otvaraju nova pitanja o ulozi dizajna. Klupa Vincenta Lainea i Willyja Cartiera u tom smislu funkcioniše kao manifest – potvrda da nameštaj može biti više od upotrebnog predmeta, da može postati deo umetničkog i kulturnog diskursa.
Sama izrada naglašava zanatski aspekt projekta.
Sedište, sastavljeno od sedam ručno završenih komada borovine, deluje kao jedinstveno telo. Čvorovi i tekstura drveta nisu prikriveni, već naglašeni, čime se prirodna materijalnost suprotstavlja preciznosti industrijskog metala. Taj dijalog između ručnog i mašinskog, između prirodnog i tehničkog, jeste ono što ovoj klupi daje status skulpture, a ne standardnog komada javnog nameštaja. Takođe, projekat može biti posmatran kao studija o estetskoj i ideološkoj vrednosti dizajna danas. Dok moda traži nove forme izražavanja i prostor za dramaturgiju, a industrijski dizajn nove granice upotrebljivosti, klupa Lainea i Cartiera pokazuje da se upravo u spoju tih disciplina kriju odgovori na pitanja savremenog stvaralaštva. Ona ne rešava funkcionalne potrebe prostora, već provocira posmatrača da preispita odnos prema materijalu, objektu i sceni.
Drugim rečima, ovaj komad nameštaja ne pretenduje da uđe u serijsku proizvodnju. Njegova vrednost je konceptualna, a njegov značaj meren je uticajem na diskusiju unutar zajednice dizajna i mode. Na taj način, skulpturalna klupa s Pariške nedelje mode ostaje zabeležena kao primer promišljene ludosti (calculated madness) u kojoj je rizik bio nužan uslov za pomeranje granica.