Katastrofiziranje — kada nam um postane najgori neprijatelj
Da li ste ikada primetili kako vam se, u trenucima stresa i neizvesnosti, misli pretvaraju u najcrnje scenarije? Odjednom, svaki problem deluje nepremostivo, svaka prepreka kao kraj sveta. To je katastrofiziranje — kognitivna distorzija koja nas tera da u svakoj situaciji vidimo najgori mogući ishod. Ova tendencija „pravljenja od komarca magarca” može biti izuzetno destruktivna, jer nas uvlači u začarani krug brige, anksioznosti i depresije.
Primeri katastrofičnog razmišljanja
Zamislite da ste pogrešili na poslu. Umesto da sagledate situaciju realno, počinjete da paničite, ubeđeni da ćete dobiti otkaz, da ćete ostati bez krova nad glavom i da će vaš život biti zauvek uništen. Ili, dok letite avionom, turbulencije tumačite kao znak da ćete se srušiti. Ovo su tipični primeri katastrofiziranja, gde se relativno bezazlene situacije u našem umu pretvaraju u nepremostive probleme.
Šta se krije iza katastrofiziranja?
Katastrofiziranje je često povezano sa anksioznošću, depresijom i problemima sa besom. Može biti simptom anksioznih poremećaja, paničnih napada ili opsesivno-kompulzivnog poremećaja, ali se može javiti i kod osoba koje nemaju dijagnostikovan poremećaj.
Kako da prestanemo da preterujemo?
Prvi korak je da osvestimo kada katastrofiziramo. Kada primetite da vam misli kreću u negativnom smeru, pokušajte da ih „uhvatite” i imenujete. Na primer, umesto da kažete „Ja sam promašaj”, recite „Imam misao da sam promašaj”. Zatim, pokušajte da tu misao zamenite realnijom. Umesto „Neću uspeti da završim ovo”, recite „Ovo će zahtevati više vremena i energije, što je frustrirajuće”. Ili možete čak da zamislite najgori mogući scenario i tako shvatite da ne možete da kontrolišete situaciju, već samo da joj se prepustite.
Kako da se prestanemo brinuti o najgorem mogućem scenariju?
Kada brinete o budućnosti, pokušajte da razmislite o realnim posledicama nekog događaja. Zapitajte se: „Koliko bi to zaista bilo loše? Da li je to nešto od čega se ne bih mogla oporaviti?”. Često, kada realno sagledamo situaciju, shvatimo da posledice nisu toliko strašne kao što smo ih zamišljali.
Može li terapija da pomogne?
Da, ukoliko katastrofiziranje ometa vaše svakodnevno funkcionisanje, psihoterapija, a posebno kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT), može vam pomoći da razvijete veštine suočavanja sa ovim problemom. Terapeut će vam pomoći da identifikujete i preispitate svoje misli, i da ih zamenite realnijim i pozitivnijim.
Ko je „izmislio” termin katastrofiziranje?
Termin „katastrofiziranje” skovao je psiholog Albert Ellis, osnivač racionalno-emotivne bihejvioralne terapije (REBT). REBT je vrsta KBT koja pomaže ljudima da identifikuju, izazovu i zamene samodestruktivne misli, uključujući i katastrofične misli.
Da li i deca katastrofiziraju?
Da, i deca i tinejdžeri mogu biti skloni katastrofiziranju. Na primer, dete se može brinuti da će ga roditelji napustiti ako dobije lošu ocenu ili da će zauvek ostati sam ako ga neko odbije.
Katastrofiziranje je mentalna navika koja se može promeniti. Uz svesnost, vežbu i podršku, možemo da naučimo da kontrolišemo svoje misli i da se nosimo sa izazovima na konstruktivan način.