Kada je A24 najavio dvogodišnju saradnju sa luksuznom kućom Dior, uradio je to kroz precizno režiran trenutak satire na račun vrlo jednostavne uniforme njenog kreativnog direktora. Obične farmerke, flanelske košulje i patike postali su narativni materijal koji intrigira modni pejzaž, ali istovremeno postavlja pitanje da li je easy dressing pristup počeo da guši kinematografsku magiju.
Nedavno pokrenuta diskusija uzburkala je modne i filmske krugove. Fokus je na Jonathanu Andersonu, dizajneru čija je sklonost ka takozvanom “quiet luxury” stilu u privatnom životu neosporna. Njegova radna uniforma pruža mu diskretnu sofisticiranost i slobodu da svu svoju kreativnu energiju usmeri na fantazmagorične kreacije za brendove kao što su JW Anderson i Loewe. Ali, da li je to uopšte realno održati kada se pređe na filmski set?
Prema mišljenju kritičara, upravo je ta njegova lična averzija prema vizuelnoj drami počela da curi u njegov rad na filmu. Kratki promo film za Dior i A24, u kojem glumačke zvezde poput Endrua Garfilda i Sabrine Karpenter na audiciji pokušavaju da “skinu” Andersonov opušteni hod i izgled, besprekorno je zabavan i meta. Zvezde koračaju na trakama za trčanje, čitaju scenarije u izbledelom teksasu i kariranim košuljama, stvarajući atmosferu u kojoj običnost postaje glavni statement komad. Ipak, kritika je jasna – dok je ovaj nivo svedenosti funkcionalan za lični brending, na velikom platnu on može delovati previše ravno, oduzimajući bioskopskoj publici onaj neophodni eye candy.
Holivudski kostim u eri svedenosti
Njegov dosadašnji rad na filmovima reditelja Luke Gvadanjina, poput ostvarenja o teniskom rivalstvu i nadolazeće drame zasnovane na romanu Vilijama S. Barouza, pokazuje tendenciju ka namenski običnoj, gotovo dokumentarnoj garderobi. Publika je to primetila, a mišljenja u javnosti su podeljena. Dok jedni prepoznaju sebe u ovom fenomenu – ističući kako i sami, radeći u vizuelnim industrijama, biraju najobičnije majice – drugi su daleko ciničniji, ističući da u nekim zemljama ljudi tako izgledaju već decenijama i ismevajući ideju da je obična flanelska košulja iznenada postala vrhunac visoke mode samo zato što je nosi proslavljeni dizajner.
Tu je i šire pitanje za industriju: da li su ovakve kolaboracije uopšte potrebne? Postoji snažan stav da bi kostimografiju trebalo prepustiti ljudima koji su karijere gradili isključivo na tom zanatu, umesto što se velika modna imena ubacuju u svaku poru zabavne industrije zarad kapitalizacije pažnje. Sa druge strane, javlja se i jednostavan, iskren zaključak: s obzirom na to da prosečna publika ne može da priušti odeću koju on dizajnira, može barem da se oblači isto kao on.
Na kraju dana, Andersonov filmski izlet ostaje fascinantna studija slučaja o tome kako se autorski pečat menja pod svetlima Holivuda. Bioskop nudi prostor za neobuzdanu maštu, a ostaje nam da vidimo da li će se dizajner u svojim narednim projektima otresti komfora sopstvenog ormara i ponovo nam ponuditi onaj sirov, autentičan vizuelni spektakl po kojem je prvobitno i postao poznat.