„Kako sam prilazio naplatnoj rampi, osetio sam neku mračnu energiju. Ovaj grad ima nešto demonsko”, rekao mi je skoro prijatelj opisujući svoj doživljaj povratka u Beograd nakon nekoliko dana provedenih u unutrašnjosti. Kako je on beogradsko dete kao i ja, malo me zatekao ovakav narativ, ali me naveo na razmišljanje.
Normalno, grad se promenio, panta rei. Beograd naše mladosti, za nas koji smo odrastali devedesetih, sasvim sigurno nije bio bajkovito, a realno ni preterano bezbedno mesto. Postojali su krajevi grada kroz koje si teško mogao da prođeš a da ti patike ostanu na nogama. Pozdrav za Paviljone. Pritom, skidanje patika je bila jedna od benignijih pojava u to vreme. Ali i u to vreme, gde je kriminal, ali baš pravi kriminal, živeo pored nas kao neki nadrkani komšija koga znaš da je bolje izbegavati, postojale su urbane oaze normalnosti gde si mogao da uživaš u društvu ljudi sličnih sebi.
Današnji Beograd ima nasilno modifikovan DNK.
Deluje da je veliki broj ljudi koji su se doselili u Beograd iz drugih delova naše zemlje doneo ovde lošiju stranu svoje rodne grude. A da paralelno s tim nije prihvatio sve one vrednosti koje je Beograd uvek imao u sebi. Onda je to još uvek rastresito tlo posuto hibridnim semenom tranzicije koja je stvorila nove prilike za one snalažljive ili, kako bi to voleli da kažu, sposobne. Uzgred, deluje očigledno da je ta snalažljivost obrnuto proporcionalna moralnim vrednostima.
Zalivalo se to u kontinuitetu medijima. Pa, tako se od onih prvih rijaliti formata koje si mogao i da, u trenucima dokolice, gledaš neko vreme brzo prešlo na ove današnje koji deluju kao loša noć na Brodarcu. Promovisanje nekog potpuno novog sistema vrednosti, ili bezvrednosti, već je uzimalo maha.
I lagano je rastao taj bršljan, možda ne demonski ali svakako mračan, koji je obuhvatao sve pore Beograda.
I tako je, korak po korak, mada opet relativno, efikasno promenjen, većim delom nasilno, DNK ovog grada. Ovaj genetski modifikovan Beograd obiluje čudnim muškim i ženskim prikazama, koje se transportuju ulicama grada najčešće u crnim povišenim vozilima. Na njihovim licima se jasno vidi prezir prema svemu što nije genetski modifikovano, kao i stav da ovaj grad, kao i sve u njemu, samo njima pripada.
Danas kad izađete u grad, može vam se učiniti da ste obnevideli, jer će vam se jasno ukazati po stotinak muškaraca koji izgledaju kao klonovi Ulemeka Legije, i nešto više žena koje deluju kao klonirane, ali nedovoljno genetski modifikovane, Mimi Oro. Oni na ramenima nose glave dinarsko-karpatske fizionomije, istetovirani i nabildovani. Deluju kao kriminalci, ali za nekog ko je odrastao devedesetih i ima razvijen osećaj koga treba da se kloni, to je samo gomila tatinih sinova ili nebitnih likova koje je tranzicija učinila nešto manje nebitnim. One deluju kao da su izašle ispod iste prese, pačiji kljun napred, erbegovi napred i nazad. Dalji opis kapiram da je suvišan, you get the point.
I sve bi ovo bilo čak i zanimljivo gledati, bar sa fenomenološke strane, kako se kolektivni mindset jednog grada degradira. Ali za nas, koji imamo decu i kojoj treba usaditi nešto od onoga što su nama naši roditelji preneli, sve ovo je mnogo više zabrinjavajuće nego zanimljivo. I sasvim sigurno teško održivo, verujem bar za nas koji nismo genetski modifikovani. Danas mi se čini da su te urbane oaze normalnosti, koje smo imali čak i devedesetih, svedene na naše kuće i stanove. I da smo samo unutar tih zidova, de facto normalni.
Biti sateran u četiri zida nije održivo stanje. I još jedna stvar je tu važna, nas je mnogo više nego njih.
Oni jesu glasniji, primitivniji, bahatiji i verovatno finansijski moćniji. Ali nas je, bez obzira, više. Nas koji se sećamo kakav je bio ovaj grad. I ne preostaje nam ništa drugo nego da iz ta četiri zida ustanemo. Ustanemo i izađemo napolje ili ustanemo i odemo u neki drugi grad. Jedno je sigurno, ustati moramo jer sledeća faza posle sedenja je ležanje. A onda će da nas pregaze.