Da su Srbija i Kosovo muž i žena, moglo bi se reći da je žena predala papire za razvod koje muž odbija da potpiše. A ženi nije ni na kraj pameti da mu se vrati. Kao što kaže jedna lepa pesma, nećemo sad ko je i šta kome radio. Ali činjenica je da stvari tako stoje.
Srbija uporno glumi ulogu posesivnog i sujetnog muža, kome do zore rade klubovi, gde uz muziku, alkohol i žensko društvo svima priča ona je moja il’ božja. Nije da bi on baš hteo da mu se ona vrati, osladio mu se momački život. Više bi nekako voleo da ona ne nađe drugog i da zauvek sama pati. Najbolji scenario bi mu bio kada bi ona otišla u manastir, na primer. To bi bila win-win situacija, on nastavlja momački a ona više ovozemaljskih muževa neće imati. Ali ne biva tako.
Prema njoj on nastupa iz pozicije moći. Sve što ima to je njegovo i sve će da joj uzme. Ako treba, isteraće je na ulicu. U nadi da će ona mučena shvatiti, milom ili silom, da joj je ipak lagodnije da ostane s njim. Jer, po njemu, nije njima bilo baš toliko loše, živ se čovek na sve navikne i, naravno, uvek može gore. Ona smatra da je predugo patila i da zaslužuje šansu da negde drugde nađe svoju sreću. Išli su i kod psihoterapeuta na bračne sesije, ali njoj srce više nije tu. Želi da bude svoja na svom, želi novi život, drugačiji od ovog koji je imala s njim.
Oboje prečesto zaboravljaju ono što je najvažnije kad se iskomplikuju porodične situacije, a to su deca. U ovoj metafori deca su naši koji žive na Kosovu. Jer, oni su po nacionalnosti Srbi, a ujedno su i građani Kosova. Dakle, zajednički. I umesto da oba roditelja urade sve što mogu da zaštite decu od svega i obezbede im što bolje uslove za život, oni igraju pingpong s lopticom krivice zaključani na terenu prošlosti. Zato ovaj otužni čvor mora da se preseče. Istorija piše da je mnogo srpskih vitezova koračalo Kosovom. Verovatno najpoznatiji su vitezovi reda Svetog Đorđa, inače zaštitnici slabih, nemoćnih i pravovernih. A vitezovi su bili muškarci. Zato budi vitez i potpiši taj razvod. Uradi šta treba da ne bude nemoćna. Onda, ako treba još jednu noć u kafanu i poruči jednu pesmu. Samo jednu. I gotovo. Otišla je, ona, Kosovo. Živeo kraj.
*Svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je slučajna. Stavovi kolumnista ne predstavljaju stavove redakcije.