Godinu i po od strašne tragedije u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar” izrečene su presude roditeljima dečaka ubice. Nakon, za naše pojmove, superbrzog sudskog procesa majka je dobila tri godine, a otac četrnaest i po godina zatvora. Otac je očigledno u očima sudskog veća više kriv jer je maloletnog sina vodio u streljanu i zvao psihopatom.
Zanimljivo, da su se kojim slučajem njih dvoje razveli pre ove tragedije, neki drugi sud bi ocu odredio viđanje deteta sredom popodne i svakog drugog vikenda. Jer, podrazumeva se da je majka odgovorniji, da ne kažem primarni, roditelj. Ali u ovom slučaju otac je više kriv, tako bar kaže sud. No to sad nije tema.
Ključno pitanje je šta može da dovede do ovako tragičnog epiloga. I ko je sve tu, pored roditelja, odgovoran.
Realno je poći od pretpostavke da nijedan roditelj, ma koliko neodgovoran bio, ne podiže svoje dete s namerom da postane masovni ubica. Kod nas se često kaže da iz kuće sve polazi. Verovatno. Ali i ne u potpunosti. Najviše ovakvih tragičnih događaja je, nažalost, bilo u Americi. Studiozni kakvi jesu, Ameri su napravili mnogo studija ovakvih događaja, razvili sistem ranog upozoravanja (early warning) baziran na najučestalijim karakteristikama i ponašanju maloletnih ubica, kao i neke okvirne profile ličnosti.
Što se tiče uzrasta, to su uvek bili dečaci koji su u pubertetu, to jest u nekoj od faza. Očigledno je ovaj životni period vrlo kompleksan i izazovan i da se, nažalost, najviše lomova dešava upravo tad. Od eksternih faktora, tu su u analizama uvek isticali društvo na prvom mestu. Kad kažem društvo, mislim na direktno okruženje u školi. I ta deca su gotovo uvek bila na neki način ili izopštena iz društva, kao neka blaža forma psihičkog maltretiranja, ili fizički ugnjetavani u kombinaciji s vređanjem kao najteža forma psihofizičke torture za dete.
Deca umeju da budu dosta okrutna. Nažalost, to nije novost.
Meni prolazi kroz glavu da smo koristili razne epitete za školske drugove. Glavati, zubati, klempavi, nosati i tako dalje. Iz današnjeg ugla sve deluje kao dečje zezanje, ali to sigurno nekom nije prijalo u tom periodu. Drugi faktor koji uvek ističu jesu društvene mreže, gde dete može da dođe vrlo lako do u najmanju ruku problematičnog sadržaja, koji dalje mogu da vode do raznih ideja. Svima je jasno da društvene mreže predstavljaju ogroman rizik za decu u formativnom periodu i da suštinski ništa dobro ne mogu da donesu. Od svih faktora ovaj deluje dosta lako rešiv, podizanjem starosne granice za pristup mrežama.
Treći faktor, koji je možda izraženiji u Americi nego kod nas, jeste količina oružja dostupnog u kućama, s obzirom na to da je tamo ustavom zagarantovano pravo da se poseduje oružje i za to ne treba nikakva dozvola. Ovog ima i kod nas, ali u mnogo manjoj meri. Dolazimo i do porodice. Dete će sasvim sigurno slati određene signale kad dolazi do promene svesti takve da mu na pamet padaju neke fatalističke ideje. Moderne porodice, pričam o običnim ljudima koji rade od devet do pet, ne o Instagram porodicama koje su uvek negde na putu i uvek nasmejane, imaju objektivno manje raspoloživog vremena da provode s decom nego, recimo, u periodu kad sam ja bio dete.
Tempo života, a pre svega posla, intenzivniji je nego pre.
Zato su deci telefoni u rukama quick fix kako bi roditelji mogli da daju sebi malo oduška. To mic po mic pređe u jednu vrlo nezgodnu naviku. S obzirom na to da ljudi sve kasnije dobijaju decu, bake i deke koji su nekad bili velika pomoć i podrška danas su najčešće ili upokojeni ili previše stari da bi mogli da čuvaju ADHD klince.
Kad se na sve to doda peer pressure roditelja, jer deca od prijatelja idu na mali milion aktivnosti pa mučena deca kao rezultat toga idu svaki dan na neki novi trening ili čas, a roditelj se pretvori u CarGo. Danas se nekako podrazumeva da dete briljira u školi, priča engleski a već razume starogrčki, ide na rvanje, lagano isplivava pet dužina bazena leđno, skija, borda i priprema se za polaganje A, B i C kategorija. I svaka ta aktivnost smanjuje kvalitetno provedeno vreme s decom. U takvom setapu ne zvuči nelogično da se propuste neki znakovi promena ponašanja kod dece jer ih roditelji objektivno i ne poznaju dovoljno.
Može li tako nešto svakom da se desi? Da li je zlo u svakom od nas? A onda ga neki splet nepovoljnih životnih okolnosti razgori kao vatru u kaminu.
Priča o dobru i zlu stara je koliko i svet. Biblija je puna poruka na ovu temu, od kojih su neke zanimljive kad se stave u pravu perspektivu. Bog je sva bića stvorio kao slobodna, s mogućnošću da se protiv njega pobune i zloupotrebe datu slobodu. Tako je jedan anđeo pod imenom Lucifer, u prevodu onaj koji nosi svetlo, počeo da se buni protiv Boga i s vremenom je postao neprijatelj, sotona. Dalje kaže da je borba između dobra i zla borba između Stvoritelja i stvorenog bića.
Ovakva dinamika asocira na odnos roditelja i dece. Biblija, kao jednu od ključnih stvari koje je Bog obećao svim bićima, ističe bezuslovnu ljubav i požrtvovanost. Da li je, u odnosu roditelja i dece, a u kontekstu izvođenja dece na pravi put samo to dovoljno? Nije. I sistem mora da uradi svoj deo posla. Edukacija dece od najranijeg uzrasta koja podstiče razvoj empatije, razumevanja drugih i sveta oko nas je neophodna. Kontrolisana upotreba društvenih mreža takođe je neophodna. Sankcionisanje neprihvatljivih vidova ponašanja prema vršnjacima isto tako je neophodno.
Ali dok čekamo da sistem uradi svoje, što će doći pre ili kasnije, možemo bar jednu pouku da izvučemo iz tragedije u „Ribnikaru”. Da deci damo bezuslovnu ljubav i požrtvovanost. Da ih bolje upoznamo. I razumemo. Kako bismo mogli da im pomognemo. Dobro, to je možda više od jedne pouke. Ali razumećete.