U životu nam se dogode stvari koje promene percepciju svega. Često to nisu jednostavni niti laki događaji, već nešto što izazove zemljotres svega poznatog. Takve krize postaju lekcije koje nas uče o poenti bivstvovanja. Život nije trka, život je maraton, u kome treba uživati.
Duboko verujem da je rad stvoren za čoveka. Bez njega postajemo dokoni, nesrećni i gubimo osećaj svrhe. Ipak, vreme u kojem živimo stalno otvara pitanje: koliko radnih sati, obaveza i stalne dostupnosti je zapravo dovoljno? I da li ono čime zarađujemo novac zaista mora da bude deo našeg identiteta?
Generacija milenijalaca je možda najgore zahvaćena virusom okorelog kapitalizma. Mi smo grupa koja definiše sebe kroz poslovne (ne)uspehe, gradi samopouzdanje, ruši ga i ostalo. Ali baš taj momenat lucidnosti u kom isprocesuirate suštinu (to jest prvo je izgubite da biste je nekako pokupili, rasparčanu sa poda) je onaj koji poručuje da posao niste vi.
Nova generacija odraslih prepoznaje pukotine u staroj jednačini koja kaže da diploma donosi sigurnost, stan, porodicu i mir. Realnost pokazuje drugačiju sliku: tržište je zasićeno, automatizacija zamenjuje ljude, a osećaj da je svaki dan samo još jedan dokaz lične vrednosti postaje neizdrživ teret. Uprkos savetima koji se svakodnevno nude, sve je više onih koji shvataju da problem nije samo u njima, već u načinu na koji su pravila igre postavljena.
Mladi ljudi danas teško uspevaju da ostvare ekonomske benefite koje su prethodne generacije dobijale kroz rad, što ih možda čini manje otpornima na njegovu surovost. Važno je i napomenuti da su se simboli „dobrog života“ promenili u eri društvenih mreža, gde smo 24/7 suočeni sa influenserima koji su stalno na putovanjima, žive u velikim kućama i nose brendiranu odeću. Oni svoj stil života ne bi mogli da priušte kroz posao od devet do pet, što nas tera da se zapitamo – koja je poenta imati takav posao ako možete jednostavno da budete influenser?
Zato je važno preispitati šta nam znači rad i kako ga postavljamo u odnosu na sve ostalo. Nismo dužni da se iscrpljujemo dok ne ostane ništa osim umora i sumnje u sopstvenu vrednost. Umesto toga, isto onoliko truda koje ulažemo u posao, moramo da ulažemo u svoje odnose, snove, male svakodnevne radosti koje nam hrane duh.
Rad je važan, ali nije sve. Ne definiše vas broj radnih sati, titula na papiru ni savršeno ispeglan CV. Ono što vas definiše je vreme koje posvećujete ljudima koje volite, sposobnost da se nasmejete i kada je teško, i hrabrost da ponekad stanete i priznate sebi da je dovoljno – za sada, za danas.