Konvencionalna industrija lepote nas godinama ubeđuje da treba da mirišemo na cveće, slatku vanilu i osunčanu kožu. Ali šta se dešava kada avangardni kreatori odluče da lepotu potraže u mračnim, liminalnim prostorima koje obično izbegavamo?
Estetika industrijskog realizma
Iako koncept mirisa sterilnog, liminalnog prostora na prvi pogled može delovati kao usiljen umetnički eksperiment ili provokacija koja podseća na ranije poteze brendova poput Comme des Garcons, iza ove sirove ideje stoji stvarna, tek lansirana londonska parfemska kuća pod nazivom 12_things.
Ovaj inovativni brend, koji je nedavno pokrenuo Charlie Vickery, donosi potpuno novi pristup savremenoj parfimeriji. Njegova vizija je istraživanje urbanog propadanja, prolaznosti i sirovih materijala koje društvo obično previđa ili smatra krajnje odbojnim.
Note metala i mokrog asfalta
Odbacujući klasične cvetne note, mirisne kompozicije ovog brenda svesno odišu sintetičkom i industrijskom realnošću. Njihov prvi miris, Inkskin, pažljivo je formulisan tako da dočara hladne, metalne note, koje polako prelaze u specifičan miris starog papira i tople ljudske kože.
Pored eksperimentisanja sa mirisima mokrog asfalta, mastila i prašine, brend pomera granice i u samoj maloprodajnoj prezentaciji. Oni su krajem oktobra u istočnom Londonu otvorili privremeni butik koji je zamišljen kao prodavnica koja pred očima posetilaca polako nestaje.
Enterijerom dominira impresivan zid sastavljen od modularnih delova, a koncept je onoliko sirov koliko i sami mirisi. Naime, svaki put kada neko kupi parfem, sa sobom nosi i tu recikliranu metalnu fioku, čime se fizički prostor postepeno dematerijalizuje kako zalihe nestaju.
Privlačnost ovakvog hrabrog anti-parfema leži upravo u njegovoj moći da izazove blagu nelagodu i preispita naše viđenje onoga što je lepo. U svetu algoritamski predvidljive estetike, miris sterilne praznine i hladnog metala objektivno postaje najprovokativniji statement komad sezone.