Povratak Pussycat Dolls nije samo vest iz pop kulture. Nije samo još jedan reunion koji treba da odradi nostalgiju, pokupi klikove i podseti nas na plejlistu iz srednje škole. Njihov povratak ima nešto mnogo dublje i mnogo emotivnije u sebi, naročito za sve nas koje smo bile male devojčice kada su se prvi put pojavile, a danas smo žene u kasnim dvadesetim i ranim tridesetim.
Jer Pussycat Dolls nisu bile samo grupa. One su bile era.
Bile su trenutak u vremenu kada je pop muzika imala stav, kada je sve sijalo, kada su spotovi bili događaj, kada si koreografiju iz “Buttons” ili “Don’t Cha” znala i ako nisi smela da je igrajući pokažeš pred drugima. Za nas koje smo tada bile klinke, one su predstavljale nešto ogromno, daleko i nestvarno — svet odraslih žena koje su delovale moćno, doterano, glasno, samouvereno. Gledale smo ih sa one bezbedne distance iz dečje sobe, pomalo zbunjene, pomalo opčinjene, ali potpuno svesne da gledamo nešto što ostaje.
Zato njihov povratak danas ne radi samo na nivou sećanja, nego na nivou identiteta. Jer više ih ne gledamo istim očima. Tada smo ih gledale kao devojčice koje naslućuju šta znači biti žena. Danas ih gledamo kao žene koje vrlo dobro znaju koliko je teško zadržati samopouzdanje, prisutnost, snagu i svoju energiju kroz godine, promene, padove i sve ono što život usput napravi od tebe. I baš zato njihov comeback pogađa pravo mesto.
The Pussycat Dolls su ovih dana objavile prvi novi singl posle šest godina, “Club Song”, i najavile turneju povodom 20 godina od albuma PCD, sada kao trio — Nicole Scherzinger, Ashley Roberts i Kimberly Wyatt. Turneja stiže i u Evropu ove godine. Ali iskreno, ono što je važno nije samo nova pesma niti raspored datuma. Važno je to kako se ceo internet, i pogotovo žene koje su uz njih odrastale, odjednom ponaša kao da im se vratilo nešto lično.
I jeste lično.
Jer kada se vrate Pussycat Dolls, ne vraća se samo bend. Vraća se jedna verzija nas samih. Vraćaju se popodneva ispred televizora, pokušaji da rekreiramo outfit koji nikad realno nismo mogle da imamo, prve simpatije, prve nesigurnosti, prvi put kad smo pomislile da ženstvenost može da bude i razigrana i jaka i pomalo opasna. Vraća se doba u kojem još nismo morale sve da objašnjavamo, pravdamo i analiziramo. Doba u kojem je bilo dovoljno da pesma krene i da ceo svet na tri minuta deluje veći, sjajniji i uzbudljiviji.
Možda zato njihov povratak sada dolazi u savršenom trenutku. Posle godina umora, posle previše ozbiljnosti, previše samokontrole, previše tog tihog pritiska da sve na nama mora da bude svedeno, racionalno i “ispravno”, odjednom nam se vraća nešto što nas podseća da je dozvoljeno biti veća od sopstvene svakodnevice. Dozvoljeno je želeti spektakl. Dozvoljeno je želeti pop koji ima ulaz, energiju, dramu, sjaj. Dozvoljeno je želeti sebe onu koja se oseća lepo, primetno i živo.
Pussycat Dolls su obeležile eru baš zato što nisu bile stidljive ni u zvuku ni u pojavi. Nisu se izvinjavale zbog toga što zauzimaju prostor. I možda nam danas upravo zato toliko znače. Zato što nas podsećaju na vreme kada smo tek učile šta je samopouzdanje, a sada, kad smo konačno odrasle, njihov povratak nas podseća da ga još možemo birati. Ne kao kostim, nego kao stanje.
Postoji nešto baš dirljivo u tome što se one vraćaju sada, kada smo i mi stigle u godine u kojima se život više ne doživljava naivno. Više nismo devojčice koje ih gledaju iz daljine i maštaju o tome kako izgleda biti velika. Sad smo i same te velike devojke. Žene sa svojim poslovima, umorima, rutinama, ljubavima, razočaranjima, računima i pitanjima na koja niko nije dao konačan odgovor. I baš zato ovaj reunion ne osećamo kao običnu nostalgiju, nego kao mali emocionalni most između one devojčice koja smo bile i žene koja smo postale.
I možda je baš u tome cela magija njihovog povratka: one nas ne vraćaju unazad. One samo spoje sve naše verzije u jednu.
Zato povratak Pussycat Dolls nije nevažan pop trenutak. To je podsetnik. Da ono što nas je nekad oblikovalo nije nestalo. Da ta muzika, ta energija, taj sjaj i dalje negde žive u nama. I da nije nimalo smešno što smo u ekstazi. Naprotiv. Mislim da je potpuno prirodno.
Jer za nas koje smo ih prvi put gledale kao klinke, a danas ih dočekujemo kao žene, njihov comeback ne znači samo “one su opet tu”.
Znači: i mi smo još tu.