Postoji nešto gotovo sakralno u prolasku kroz kapije vile La Pausa. Smeštena visoko na liticama Roquebrune-Cap-Martin, sa pogledom na azurno plavetnilo Mediterana, ova kuća nije samo arhitektonsko delo; ona je materijalizacija duše Coco Chanel.
Izgrađena 1928. godine kao ljubavno pismo miru i tišini (odatle i ime – pausa), vila je decenijama bila utočište u kojem je Coco Chanel bežala od pariske vreve. Nakon što je 2015. godine ponovo došla u posed modne kuće Chanel, započeo je ambiciozan projekat restauracije pod dirigentskom palicom arhitekte po imenu Peter Marino, čoveka koji decenijama definiše estetiku brenda.
Danas, La Pausa otvara novo poglavlje, ne kao muzej, već kao “laboratorija ideja” za umetnike i mislioce. Evo pet ključnih detalja koji definišu ovo remek-delo.
Stepenište monaške mladosti
Kada uđete u veliku halu, prvo što primetite je stepenište. Ono nije slučajno tu. Coco je želela da rekonstruiše stepenište iz sirotišta opatije Aubazine, gde je provela detinjstvo. Bež kamen, glatki beli zidovi i oštre crne linije rukohvata nisu samo estetski izbor; oni su podsetnik na strogost i disciplinu koje su oblikovale njen stil. Upravo na tim stepenicama, Salvador Dalí i njegova muza Gala pozirali su za neke od najpoznatijih fotografija iz tog perioda.
Biblioteka dostojna vojvode
Zidovi biblioteke obloženi su engleskom hrastovinom, u stilu škotskih zamkova. Inspiracija? Njen tadašnji ljubavnik,vojvoda od Westminstera. Tokom restauracije, paneli su pažljivo skinuti i restaurirani, otkrivajući oznake originalnih majstora iz kuće Maison Jansen. Ovo je bio prostor za intelektualne debate, gde su police čuvale hiljade knjiga, a vazduh mirisao na stari papir i duvan.
Simbolika broja pet
Coco nije gradila kuću; ona je gradila talisman. Iznad ulaza nalazi se pet prozora u nizu, a luster u holu ima pet nivoa.Broj pet je bio njen srećan broj (i ime njenog najpoznatijeg parfema), a suptilni detalji poput popločanog dvorišta koje podseća na prošivenu matelassé kožu njenih torbi, ili zvezda i pero iznad kreveta, svedoče o tome da je svaki kutak La Pause brendiran njenom ličnošću pre nego što je “brendiranje” uopšte postojalo.
Boja u moru neutralnosti
Dok je ostatak kuće studija u bež, crnoj i beloj boji, salon donosi iznenađenje. Ljubičasti i prljavo roze tonovi tepiha i sofa (rekonstruisani na osnovu pisama koje je slao Luchino Visconti) unose toplinu i mekoću. Ovde se posle večere sklanjao nameštaj, tepisi su se rolali, a Misia Sert bi svirala klavir dok su gosti plesali do zore. Chanel je imala jedno pravilo za goste: ne morate da se sredite, ali morate biti zanimljivi.
Divlji vrtovi lavande
Ako je pšenica bila simbol njenog stana u ulici Rue Cambon,lavanda je zaštitni znak La Pause. Chanel nije želela “frizirane” engleske vrtove; želela je divlju, neukroćenu prirodu. Marino je ispoštovao tu želju, ostavljajući pejzaž onakvim kakvim ga je ona volela – prepunim maslina i polja lavande čiji miris vetar nosi kroz otvorene prozore vile.
La Pausa danas nije samo spomenik prošlosti. Kroz inicijative Chanel Culture Fund-a, ona ponovo postaje mesto susreta, stvaranja i dijaloga, baš kako je Gabrielle i zamislila. Jer na kraju, ona nije sakupljala umetnine; sakupljala je umetnike.