Postoji trenutak, suptilan i gotovo neprimetan, kada udobnost postane zamka. Počelo je nevino: brzi saveti za kuvanje, rešenje za egzistencijalnu dilemu u tri ujutru, pomoć oko formulacije mejla. A onda je, nepozvan, ChatGPT mnogima postao ghostwriter sopstvenog uma, negde između trećeg i trideset trećeg „generisanog” odgovora. Kao neko ko je navikao da se oslanja na moć sopstvene reči, odjednom smo počeli da ih pozajmljujemo od mašine. Ono što je u početku zvučalo „donekle kao ja”, pretvorilo se u zaglušujuću tišinu; više nismo sigurni kako naš stvarni glas uopšte zvuči.
Ovakvo iskustvo, ispostavilo se, nije samo anegdota. To je simptom jednog od najvećih kognitivnih izazova našeg vremena. Dok se divimo efikasnosti veštačke inteligencije, postavlja se uznemirujuće pitanje: da li nas naši najpametniji alati čine glupljima?
Nauka iza lenjosti
Strah od „otpuštanja” sopstvenog mozga dobio je i naučnu potvrdu. Studija objavljena u časopisu Societies sugeriše da učestalo oslanjanje na AI alate može negativno uticati na sposobnost kritičkog mišljenja. Fenomen je nazvan kognitivni offloading, a objašnjen kao svesno ili nesvesno delegiranje mentalnih zadataka mašini. Umesto da analiziramo, procenjujemo i sintetišemo informacije, mi jednostavno tražimo gotov odgovor. Studija je pokazala snažnu negativnu korelaciju: što su ispitanici više koristili AI, to su njihove kritičke sposobnosti bile slabije.
Ovaj efekat je najizraženiji kod mlađih korisnika, takozvanih „digitalnih urođenika”, koji su odrasli uz tehnologiju i skloniji su da prihvate AI generisane odgovore bez preispitivanja. Dok obrazovanje može igrati zaštitnu ulogu, trend je jasan: efikasnost dobijamo po cenu dubokog, reflektivnog razmišljanja.
Mozak na autopilotu
Ako je prethodna studija bila upozorenje, nedavno istraživanje sa MIT-a je prodoran alarm. Koristeći EEG za praćenje moždane aktivnosti, naučnici su otkrili da su korisnici ChatGPT-ja, dok su pisali eseje, imali značajno nižu moždanu aktivnost u poređenju sa onima koji su koristili samo Google ili sopstveni mozak. Njihovi eseji su bili međusobno slični, bez originalne misli, a profesori su ih opisali kao „bezdušne”.
Najalarmantniji deo? Kada je od njih zatraženo da se prisete onoga što su „napisali”, korisnici AI-ja su pokazali slabo pamćenje, što sugeriše da je čitav proces zaobišao dublje memorijske mreže u mozgu. Zadatak je izvršen, ali znanje nije usvojeno. Nismo učili, samo smo izvršavali komandu.
Hoće li nas glad za autentičnim probuditi?
I tako, nakon dugog perioda na autopilotu, javila se glad za rečenicom koja ne zvuči kao sve druge, za nesavršenom, ljudskom mišlju. Odjednom smo počeli da primećujemo – i da cenimo – tekstove za koje sa sigurnošću možeo da kažemo da ih nije napisala mašina. Osećamo osvežavajući dah sopstvenih misli.
Paradoksalno, upravo nas je ChatGPT podsetio na lepotu pisanja. Njegova predvidljivost i sterilnost stvorile su u nama potrebu za nečim što je samo naše. Borba protiv zaglupljivanja, dakle, nije u odbacivanju tehnologije. To je odluka da, umesto da pitamo mašinu „šta mislim o ovome?”, postavimo to pitanje sebi.
Na kraju, izazov nije u samom postojanju ChatGPT-ja, već u našem odnosu prema njemu. Hoćemo li ga koristiti kao pomoćni alat ili kao mentalnu štaku?