Ko bi rekao da će čovek čije su uloge definisale holivudsku kinematografiju poslednjih decenija jednoga dana postati lice umetničkog pokreta koji decenijama stoji po strani? A ipak, ko drugi nego upravo Brad Pitt uspeo je da vrati skulpturalizam u razgovore o savremenoj umetnosti – i to ne kroz film, već kroz svoje ruke i iskrenu ljubav prema materijalu, delikatnoj formi i tišini koju skulptura nosi.
Kada umetničko delo postane lični jezik
Njegova izložba u finskom muzeju Sara Hildén Art Museum 2022. godine bila je prvo javno predstavljanje jednog glumca u ulozi umetnika ovog tipa. Kritičari su u startu bili skeptični – da li je ovo samo još jedan „hobi bogatih“ ili zaista ozbiljan iskorak u art svet? Odgovor se polako sam nametnuo: radovi su nosili autentičnost, neku sirovu intimu, introspektivnost koja je prevazišla ideju da je reč o „slavnoj osobi koja se igra umetnika“. Pitt je, reklo bi se, pronašao novi jezik za sopstvenu ranjivost.
Ali ono što je zanimljivo jeste širi efekat. Nakon njegove izložbe, skulpturalizam, koji se poslednjih decenija smatrao gotovo akademskom, zatvorenom formom umetnosti, iznenada je dobio novu publiku. Ljudi koji nikada ne bi zakoračili u atelje ili muzej počeli su da razmišljaju o skulpturi, te da je gledaju drugačije. Kao da je Pitt iskoristio sopstvenu globalnu prepoznatljivost da otvori vrata jednom zanemarenom izrazu kreativnosti.
U tom smislu, Pittov slučaj nije usamljen; i muzičar Nick Cave imao je sličan izlet u drugu sferu umetnosti u odnosu na svoju primarnu. Njegovo delo The Devil: A Life sastoji se od 17 ručno rađenih i glaziranih keramičkih figurina koje prate život đavola kroz različite etape – od nevinosti, preko specifičnih iskustava, do suočavanja sa smrtnošću. Cave je ove radove stvorio u Engleskoj između 2020. i 2022. godine, a estetski se nadovezuju na njegovu strast prema viktorijanskim Staffordshire Flatback figurama, koje i sam kolekcionarski prikuplja. Time se i u njegovom slučaju pokazuje da umetnici često traže nove kanale izražavanja, van okvira discipline po kojoj su prvobitno postali poznati.
Novi ambasadori umetnosti
I tu leži ključ: nije u pitanju samo Brad Pitt, već trenutak u kojem umetnost izlazi iz svojih okvira i dobija nove ambasadore. Ako su 2010-te obeležile slike koje su nastajale u digitalnom svetu i performansi koji su dominirali galerijama, možda će upravo 2020-te biti vreme kada skulptura ponovo ulazi u dijalog sa svakodnevicom.
Da li bismo se uopšte setili skulpturalizma da nije bilo Brada Pitta? Ili je on samo pokrenuo talas koji je čekao pravog trenutak i pravog glasnogovornika? To je pitanje koje vredi ostaviti otvorenim. Ipak, ono što zasigurno znamo jeste da umetnost ponovo intrigira, podstiče debatu i,svidelo se to nekima ili ne, ulazi u mainstream – a možda je upravo to njen najuzbudljiviji povratak.