Pre neki dan sam bio gost na jednoj svadbi, prvi put posle petnaestak godina. U osnovi, malo se šta promenilo od tada. Nizale su se pesme, nizale su se čaše, i tako ukrug. Jedino je odziv na hvatanje bidermajera bio malo tanak.
U mojim godinama, svadba znači da je neko ušao u drugi, možda i u treći krug. Samim tim i gosti su ili u prvom krugu, valjda oni srećniji, ili između krugova, što bi Ameri rekli in between. Sve u svemu, niko baš nije previše motivisan da hvata novi brak.
Iako običaj bacanja cveća na svadbi potiče iz Francuske, sama reč je Nemačka i prvi put je počela da se koristi u drugoj polovini 19. veka, a u prenesenom značenju je opisivala dobroćudnog Nemca, koji voli tih i miran život. Zanimljiv kontekst za brak.
Ako bi brak bio proizvod sa failure rate od oko 50 odsto, sigurno bi bio povučen s tržišta. Iako brak naravno nije proizvod, postavlja se pitanja u kojoj je meri održiv u današnje vreme.
U društvu koje agresivno promoviše samoljublje, individualizam pa čak i narcisoidnost, da li je realno očekivati da dvoje, recimo mladih ljudi, budu dovoljno samosvesni da stave MI ispred JA? I tako do kraja života.
U digitalno vreme, gde svako od nas ima svoj alter ego na društvenim mrežama, gde realno pokušava da se predstavi boljim, uspešnijim i srećnijim nego što jeste, da li je brak jednostavno previše analogan?
Jasno je da konzumerizmu najmanje odgovaraju ljudi u braku sa decom. Njihov raspoloživi budžet je znatno umanjen brojnim izdacima koje bračni život, ali pre svega deca, nose sa sobom. Idealan potrošač je na prvom mestu zaposlena single žena 35+ koja ceo svoj dohodak nemilice troši na razne vidove šopinga. Takođe, ni zaposleni single muškarac istih godina u poslednje vreme ne zaostaje u smislu šopinga.
Woman empowerment, s jedne strane, i porast homoseksualizma, s druge, u velikoj meri ugrozili su održivost tradicionalnog braka kao koncepta.
Istraživanje rađeno u Americi pokazuje da je među populacijom od 25 do 35 godina, 1968. godine 81,5 odsto ispitanika živelo sa supružnikom, dok je taj broj 2020. pao na okruglo 40 odsto, što jasno ukazuje na trend.
S druge strane, manje tradicionalne forme brakova poput vanbračnih zajednica i istopolnih brakova su u porastu. Analogija u poslovnom svetu bi bila da je brak DOO, koji kad želiš da ugasiš, prolaziš kroz pakao papirologije, dok je vanbračna zajednica preduzetnička radnja, gasi se na OFF. Činjenica je, međutim, da obe te netradicionalne forme podrazumevaju niži nivo posvećenosti i obaveza, jer su očigledno koncepti slobode i nezavisnosti sve dominantniji.
Jer, brak svakako zahteva ozbiljnu posvećenost, trud i ulaganje da bi opstao. „Čašu meda jošt niko ne popi što je čašom žuči ne zagrči”, napisao je najmudriji crnogorski sin Petar II Petrović Njegoš, sigurno ne želeći da opiše brak, mada je ova krilatica u velikoj meri primenjiva na njega.
I verujem da dok su med i žuč u balansu, on opstaje. Ali ako se u kontinuitetu više eksira žuč, onda verovatno dolazi do pucanja, kako braka tako možda i žučne kese.
Fakat je da se brak kao koncept menja kako bi uvažio sve promene koje se dešavaju u društvu. Da li će to postati pravno neregulisan odnos dvoje nezavisnih ljudi koji imaju nešto zajedničko? Decu, na primer. Ili neka druga varijacija na temu. U svakom slučaju, manji broj tradicionalnih brakova znači da će potrošačko društvo imati više poželjnih konzumera, ako ništa drugo.
U međuvremenu, očigledno je da ćemo sve manje ići na svadbe, jer entuzijazam kod svih posle prvog kruga znatno opada. A još je očiglednije da će bacanje bidermajera podsećati na vojnu vežbu atomski sleva. Stariji će ovo razumeti, za one mlađe to znači lezi i pravi se mrtav.