Verovatno bi se i Turci složili da njihov jezik nije među najmelodičnijim na svetu. Nama je pak blizak jer dosta reči koje svakodnevno koristimo vuče koren iz turskog jezika. Međutim, taj jezik ima jednu reč koju nema nijedan jezik na svetu. A to je sensizlik. Reč koja opisuje stanje kada si bez nekog, čudan koktel nedostajanja protkan notom očekivanja da taj neko treba da bude tu. Da mi imamo takvu reč, verovatno bi zvučalo kao beztebost.
Ako je najponosniji sin Kovilja Laza Kostić mogao da skuje reč beznjenica u Santa Maria della Salute, onda valjda može i beztebost. Da se vratimo na sensizlik. Taj neko može biti samo par koraka blizu, ali u isto vreme miljama daleko. Kao neka vrsta uvrnute optičke iluzije. Taj tup osećaj je, verujem, svako osetio u životu. Kao da si u nekom začaranom lavirintu u kome, kojim god putem da kreneš, uvek se vratiš na isto mesto. Nigde.
Očekivanja tu najviše komplikuju situaciju. U psihologiji, očekivanja se definišu kao emocionalna anticipacija ili verovanje da nešto treba da se dogodi u budućnosti. Očekivanja nastaju kao kombinacija genetskih predispozicija, kognitivnog procesa, stavova, društvenih i kulturoloških normi uz uticaj ličnog mentalnog sklopa i životnog iskustva. Sve u svemu, ozbiljno sranje. Zamka kod očekivanja je što mogu da se pretvore u pseudostvarnost. Onaj ko krene tim putem ima sve šanse da završi u instituciji koja je dobila ime po jednom drugom Lazi.
Naravno, nije beztebost u potpunosti metafizička. Na nju utiču i naše akcije prema toj osobi. Reči koje izgovaramo i postupci koje pravimo. Prave stvari koje radimo u pogrešno vreme ili pogrešne stvari koje radimo u pravo vreme. Tako da smo i sami u određenoj meri odgovorni za beztebost. Kako dan se presvlači u noć, dok na terasi otvaraš vino i sipaš u čašu, beztebost sedi preko puta. U prvi mah kao malecki miš koji te gleda pravo u oči. Međutim, kako veče odmiče, s njim i vino u tvoj krvotok, a ne čuješ zvuk notifikacije na telefonu, miš se polako pretvara u slona. Taj slon te surlom tupka po glavi u istom sporom ritmu, kao da ti govori „Jesam ti rekao?”.
Taj osećaj pesimiste vodi u nepreglednu zečiju rupu što vodi ka otvaranju još jedne flaše vina. Optimisti pak stave tog slona na leđa i odu na spavanje. Žure u san jer znaju da će i večeras sanjati tu osobu. I znaju da možda, samo možda, i taj neko će tebe sa sanja. Veruju da snovi mogu da postanu stvarnost, samo ako to dovoljno želiš. Jer, optimisti nikad ne odustaju. I bujrum.