Mislim da u istoriji grada Beograda nije postojalo 5 urbanijih fizionomija satkanih u jednu pre svega društvenu grupu sa istim lokalitetom od Milana, Magi, Vda, Pečera i nešto kasnije, Žike Todorovića.
To što su oni stvorili, to nije revolucija, nije novi muzički pravac, ili bilo šta što bi mogli da stavimo u zagradu jednog tipa muzike. To je život. Suština. Satkana u čistoj poeziji i dubokoj filozofiji i propraćena alternativnim rock n’ roll zvukom.
Bili su i ostali ceo jedan univerzum za sebe, potpuno odvojeni ekosistem od svega postojećeg.
Medju njima moram da izdvojim karijatidu te ekipe i cele generacije, Milana Mladenovića.
Reformacija i novo rađanje beogradske misli počinje sa dve vanvremenske pesme Šarla Akrobate, “Ona se budi” i “Niko kao ja” koje pokreću bunt cele jedne generacije uštogljene u okovima jednoumlja dotadašnje Jugoslavije i koje ubacuju kolorit u do tada crno belu bojanku, nešto kao u filmu Pleasantville.
Kad je isterao svoju pobunu i prodrmao lutke iz izloga, rešio je da uđe u dublje teme i prodrma temelje Ničeove filozofije na svoj način kroz izražavanje lične tuge prema trenutnom stanju svesti i svetskog poretka kao takvog.
Nakon toga je zajedno sa “all star” ekipom EKV-a prešao i do kraja njihovog postojanja ostao na jednoj temi, Ljubavi.
Ali, ovaj tekst nije biografija, niti puko ređanje njegovog stvaralaštva, nego njegov uticaj na moje sazrevanje, stanje svesti, emociju i pre svega, Beograd.
Kako bi ste zapravo definisali ljubav, kad je osećate najjače? Šta bi bila puka suština te apsolutne opijenosti nečijom dušom, mirisom, samim prisustvom, koju kad osećate sve drugo je apsolutno nebitno. Ono kad vam osoba nedostaje kad ode do prodavnice, ili da se istušira, kad je dišete. Gubitak svega toga. Bol koji ostavlja rupu koju nikad ništa ne popuni. Sama srž našeg postojanja. Do tada ste bili it stručnjak, dj ili političar, od tog trenutka ste samo nečiji, celim srcem i dušom, ne vašim izborom ili svesno, taj osećaj je sve, vazduh, voda i hrana. I treba imati emotivnu zrelost i ozbiljnu hrabrost da volite, stvarno volite, bez rezervnih opcija. Velika većina nemaju kapacitet da to dožive i osete. I samim tim taj osećaj doživljavaju kao slabost.
Sa tim u vezi, prvi put kad sam čuo pesmu “Ti si sav moj bol”, obožavao sam je, bila mi je besprekorna. Ali momenat kad sam je osetio, stvarno osetio, mnogo mnogo godina kasnije, shvatio sam da je čovek zapravo definisao ljubav u toj jednoj jednostavnoj sentenci, bolje nego svi pisci, pesnici i filozofi u svim delima ikada. Kad sam tih pet reči osetio u svakoj ćeliji svog bića, to je bio moj diplomski za život.
Jednostavnost je genijalnost, ne treba mi kora drveta opisana na 14 strana, nego suština u 3 reči. Milan je to umeo kao niko.
Rekao nam je da je ok da budemo drugačiji, da ne moramo da se pravdamo i sakrivamo po ćoškovima, preispitujemo, nego da se izrazimo, dao je nama drugačijima glas. Dao je objašnjenje dekadencije. Dao je vibraciju nemuštom jednoumnom sivom Beogradu bez nade, cilja i smisla. Dao je dušu. Nadu. Ljubav.
Sve najskuplje trenutke koje pamtim sam proživeo uz njegovo stvaralaštvo.
Npr, tadašnji partner i ja u novom Poršeovom džipu na Autokomandi, ćutimo, sve je kao površno okej, a svet nam se obrće naglavačke, kreće na radiju Anestezija od EKV-a i samo se prećutno pogledamo i pojačamo radio, vredelo je više nego dva sata razgovora. To nam je omogućio, prećutnu komunikaciju, kapiranje i pronalaženje nama sličnih, sjebano nasmejanih, autodestruktivnih, emotivnih, nesnađenih. Kreativnih.
Sećam se isto tako da sam devojci koja je u mom životu uspela da na “dođem ti” dobije svu emociju koju i nisam znao da posedujem ni blizu pokušavao na jednom afteru na kojem smo ostali sami želeo da izrazim sebe kroz njegovo stvaralaštvo i da joj potpuno zanesen trenutkom objasnim koliko ne postoji svet van nas dvoje u toj sobi u tom trenuku kad se u pozadini čulo “Voli me onako kako nikad nisi volela” dok je ona gledala kako da uplati da igra voćkice na telefonu. I to je okej, naravno.
Ono što je zapravo daleko najgora sorta ljudi su zapravo fake fanovi njegovog lika i dela, bolje nosite original Umbro nego fejk LV. Prepoznaćete ih tako što im je omiljena pesma ko iz topa “7 dana”, to su isti ljudi kojima je omiljeni film Kum 1 i omiljeni pisac Dostojevski, nema veze sa samim delima i umetnicima, nego sa generičkim odgovorima ljudi bez kritičkog stava. Ovo vam je samo kratak brifing za prepoznavanje uljeza u ekosistemu.
Ovo sve što vam ne deluje kao priča o Milanu Mladenoviću je zapravo najbolja definicija o opsegu njegovog uticaja na sve životne tokove kojih i nismo svesni, barem ja nisam bio. Siguran sam da nikad ne bih pronašao dubinu svoje duše i suštine da nije bilo vas, avangardne ekipe iz Pete gimnazije, koji iako odavno niste tu, prošli ste sa mnom sve trenutke koji su mi promenili život i definisali me u osobu kakva sam danas.
Ono što ćete primetiti, na bilo kom okupljanju, afteru, dešavanju, ako slučajno neko u sred nekog DJ seta iz Brazila sa gomilom stondiranih ljudi koji mrdaju glavama pusti EKV, svaki dijalog će prestati, ljudi će biti vidno u svojim mikro svetovima tih 4 minuta i jednu sekundu. Mislim da to govori dosta.
Uz tvoj spoj lirike i zvuka sam spoznao sebe samog iza slojeva samoodbrane i straha, naučio si me da moram da osetim “Sav bol” uz tvoj gitar solo koji me je gađao kao metak iz Kalašnjikova, naučio si me da stvaram i da se borim protiv klišea, da stavim suštinu ispred imidža. Zbog tebe sam pronašao svoje ljude, jednako lude i nesnađeno snađene.
Da je Beograd misao. Svest. Emocija. Da je revolucija svaki dan života. Da se mi koji menjamo svet pronalazimo u senkama, ne u open space kancelarijama, na prvim rođendanima u igraonicama i da su oba sveta ok, samo bez zajedničkih tačaka u Venovom dijagramu.
“I kao da je bilo nekad i kao da je bilo tu, pod velikim svetlim Suncem, pod velikim svetlim svodom”
Hvala ti, Milane.