Čak je i Carrie Bradshaw znala da je Armani idiom muške mode, da dečaci razumeju spektar stila samo u okvirima jasne italijanske elegancije.
Smrt Giorgia Armanija označila je kraj ere u kojoj je individualna vizija mogla da preoblikuje ne samo modu, već i kolektivni vizuelni imaginarijum. Retko koji dizajner je u isto vreme bio toliko disciplinovan i toliko sveprisutan, a još ređe se taj balans održavao decenijama. Armani je bio arhitekta estetike koja je redefinisala pojam elegancije – tihe, kontrolisane i univerzalno razumljive.
Ulazak Armanija u kategoriju modnog dizajna kasnih šezdesetih i osnivanje brenda 1975. godine poklopili su se sa promenom uloge odeće u društvu. Oslobodio je muško odelo rigidnih konstrukcija i učinio ga pokretnim, lakšim i bližim telu. Ta transformacija nije bila samo estetska, već i politička: Armani je muškarcu oduzeo uniformisanost i vratio mu individualnost. Kod ženskih krojeva ponudio je alternativu pretencioznom glamuru osamdesetih. Njegov power suit za žene nije bio vid maskulinizacije, već redefinicija autoriteta kroz jednostavnost.
Crveni tepih kao ritual
Od početka osamdesetih Armani je shvatio da je crveni tepih arena u kojoj se moda pretvara u globalni spektakl. Richard Gere u American Gigolo bio je inicijalna iskra, ali tek holivudski “osvajanja“ učinila su Armanija centralnim dizajnerom novog glamura. Jodie Foster u jednostavnim, oštrim krojevima, Cate Blanchett u suptilno arhitektonskim haljinama, Julia Roberts u njegovim besprekorno krojenim odelima – sve su to slike koje su definisale ne samo njihove karijere, već i samu predstavu o sofisticiranosti na dodelama Oskara. Armani je bio dizajner koji je crveni tepih pretvorio u jezik discipline i suzdržanosti, nasuprot vizuelnoj buci drugih kuća.
Komercijalizacija i održivost
Mnogi su ga kritikovali zbog komercijalizovanja linija i širenja identiteta – od Giorgio Armani linije preko Emporio i Armani Exchange, do hotela, parfema i enterijera. Ali upravo ta razuđenost bila je njegov najveći strateški uspeh. Armani je pokazao da luksuz može postojati u različitim cenovnim kategorijama bez potpunog gubitka identiteta. Njegov poslovni model danas je standard koji primenjuju gotovo sve velike modne kuće. Za razliku od Yves Saint Laurenta, čiji je rad često bio definisan umetničkim ekscesom, Armani je ostao veran disciplini i kontroli. Njegov minimalizam ponekad je tumačen kao rigidnost, ali upravo ta doslednost učinila je da brend opstane u industriji koja se inače zasniva na neprekidnim oscilacijama. Armani je bio dizajner koji je modu tretirao kao arhitekturu: nije gradio trenutne senzacije, već trajne strukture.
Ono što Armani ostavlja iza sebe jeste vizuelni jezik jedne epohe. Njegova elegancija oblikovala je način na koji razumemo crveni tepih, ali i svakodnevni profesionalni izgled. Njegovo ime postalo je šifra (u filmu, u serijama, u razgovorima) za određeni tip sofisticiranosti. Armani, u svojoj suštini, dokazao je da moda može postati univerzalni idiom, podjednako u Milanu i Los Anđelesu, u kancelariji i na Oskarima. Njegovo nasleđe nije ekstravagancija, već moć jednostavnosti – a upravo ta moć ostaje najtrajniji deo kulture koju je oblikovao.