Postoje umetnici čije radove možda ne umete odmah da imenujete, ali njihov vizuelni jezik prepoznajete u sekundi. Peter Max bio je upravo jedan od njih. Jarke boje, psihodelični krugovi, sunce, zvezde, kosmos, profili lica i optimizam koji danas automatski povezujemo sa krajem šezdesetih – veliki deo te estetike nosi njegov potpis.
Peter Max preminuo je 14. septembra u 88. godini u Njujorku. Njegova porodica nije objavila konkretan uzrok smrti, dok je umetnik poslednjih godina bolovao od uznapredovale demencije.
Ali ko je zapravo bio čovek čiji su radovi završavali podjednako lako u galerijama, na zidovima studentskih soba, odeći, avionima i poštanskim markama?
OD BERLINA I ŠANGAJA DO NJUJORKA
Rođen je kao Peter Max Finkelstein 1937. godine u Berlinu, a njegova porodica je ubrzo napustila Nemačku pred nacističkim progonom. Detinjstvo je proveo u Šangaju, zatim je živeo u Izraelu i Parizu, pre nego što se porodica konačno preselila u Njujork.
Upravo su ta putovanja postala deo njegovog budućeg vizuelnog sveta. U Šangaju su ga fascinirale intenzivne boje i kaligrafija koju je viđao u obližnjem budističkom hramu, dok je kasnije razvio gotovo opsesivno interesovanje za astronomiju. Planete, zvezde i kosmički pejzaži zato nisu slučajno postali neki od njegovih najprepoznatljivijih motiva.
ČOVEK KOJI JE ŠEZDESETIM DAO BOJE
Max je najpre radio u grafičkom dizajnu i advertisingu, ali je krajem šezdesetih pronašao stil koji će ga pretvoriti u kulturni fenomen.
Njegovi posteri bili su puni fluorescentnih tonova, duge, sunca, zvezda, cveća i gotovo sanjivih figura. Savršeno su se uklopili u eru flower powera, kontrakulture i novog optimizma, toliko da je Maxova estetika vremenom postala gotovo vizuelna skraćenica za čitavu epohu.
Njegova umetnost nije ostala zatvorena u galerijama. Naprotiv, Max je veoma rano shvatio ono što će decenijama kasnije postati potpuno normalno – da granica između umetnosti, mode, dizajna i pop kulture uopšte ne mora da postoji.
Njegovi motivi pojavljivali su se na majicama, posterima, šoljama, satovima i raznim predmetima za svakodnevni život, ali i na avionima i kruzerima. Bio je angažovan i kao zvanični umetnik velikih događaja poput Svetskog prvenstva 1994, Super Bowla i Olimpijskih igara.
MNOGO VIŠE OD „PSIHODELIJE“
Iako se njegovo ime najčešće vezuje za šezdesete, Max nije ostao zarobljen u toj deceniji. Tokom karijere slikao je poznate muzičare, političare i javne ličnosti, dok je Kip slobode postao jedan od motiva kojima se neprestano vraćao.
Zanimljivo je i da se Max često pogrešno povezuje sa animiranim filmom Beatlesa „Yellow Submarine“. Njegova estetika jeste bila toliko slična vizuelnom svetu filma da je zabuna razumljiva, ali on nije dizajnirao film niti je učestvovao u njegovom stvaranju.
Njegov neverovatan komercijalni uspeh istovremeno je bio i razlog zbog kojeg ga deo umetničkih kritičara nikada nije prihvatio sa istim entuzijazmom kao, recimo, Endija Vorhola ili Roja Lihtenštajna. Za Maxa, međutim, dostupnost umetnosti nije bila problem. Upravo suprotno – želeo je da ona izađe iz galerije i postane deo svakodnevnog života.
NJEGOVA ESTETIKA NIKADA ZAPRAVO NIJE NESTALA
Možda je upravo danas najlakše razumeti zašto je Peter Max bio toliko važan. U trenutku kada moda ponovo obožava psihodelične printove, retro futurizam, jarke kombinacije boja i estetiku sedamdesetih, njegov vizuelni svet deluje iznenađujuće savremeno.
Mnogo pre nego što su saradnje umetnika i modnih kuća postale industrijski standard, Max je već posmatrao umetnost kao nešto što može da postoji svuda – na platnu, odeći, posteru, automobilu ili fasadi.
Zato njegov najveći trag možda nije jedna konkretna slika. Peter Max ostavio je čitav vizuelni univerzum – onaj u kojem je sunce narandžasto, nebo ljubičasto, boja nikada nije „previše“, a optimizam izgleda kao nešto što možete da okačite na zid.