„The Housemaid“ je tačno onakav film kakav poster obećava. Lepa kuća, lepi ljudi, lepe senke, lepa Amanda Seyfried, lepa Sydney Sweeney, pa čak je i paranoja nekako estetski obložena. To je triler koji ne pokušava da vam polomi živce, nego da vam ih malo, onako, zategne – taman toliko da ostanete uključeni bez preterane mentalne akrobatike.
Film se naslanja na poznati obrazac: tajne, izvitopereni porodični odnosi, jedna „došljakinja“ koja menja dinamiku kuće, i osećaj da su svi nešto lagano pogrešni. Ako očekujete kinematografski nokaut – ovo nije taj susret. Ovo je više koktel: prijatan, lepo spakovan, sa ukusom koji znate od ranije, ali ga svejedno poručujete jer vam trenutno baš to prija.
Narativno, film ne glumi dubinu koje nema. Postoje zapleti, postoji momenat „aha, ovo je to“, ali ne ulazimo na teritoriju gde nakon odjavne špice sedite u mraku i preispitujete život. Ovo je triler-limunada u najboljem smislu: pitak, gladak, sa dovoljno napetosti da ga nazovemo trilerom, a dovoljno lakoće da ga pogledate i posle napornog dana.
Ako se traži zamerka – to je to što igra na sigurno. U žanru gde je granica pomerena filmovima koji vas uvlače u nelagodu u kostima, „The Housemaid“ ostaje dobro osmišljena zabava.
Zaključak?
Ako želite film koji pritisne par pravih tastera, bez neuroze, bez pretenzije i bez post-analize od 12 paragrafa – „The Housemaid“ definitivno radi posao. A ponekad je to tačno ono što nam treba: dobar cast, lep kadar, malo otrova u rukavicama i priča koja se odmotava taman do ivice udobnosti.
I da – niko neće imati noćne more.