Ove godine letovala sam na jugu Francuske. Nedaleko od plaže Canoubiers u Saint-Tropezu nalazi se La Madrague, čuvena kuća još čuvenije Brigitte Bardot. I mada nema natpisa, nema nekih skrovitih velikih kapija, svi znaju gde je. Logično, morala sam da se usidrim ispred i jednom uskočim u more gledajući u to ikonično zdanje.
Plivali smo ispred njene kuće, a sa mnom je bila i moja mlađa sestra – Gen Z predstavnica, naviknuta na neke sasvim druge ikone. Pitala me je bez ironije: „A ko je tačno Brigitte Bardot?“ I shvatila sam da je to savršeno pitanje za početak priče o ženi koja je jednom rukom pomerila filmsku industriju, a drugom preuredila pojam lepote za ceo jedan vek.
Saint-Tropez pre Bardot nije bio sinonim za luksuz, jahte i paparace. Bio je mesto izvan velike mape. Film …I Bog stvori ženu (1956) i Bardot promenili su to zauvek.
La Madrague postala je tačka oko koje se formirala legenda. Kuća bez potrebe da bude spomenik, ali sa sposobnošću da nosi čitavu mitologiju pop-kulture. Tamo se povukla kada je rekla „dovoljno“. Tamo je odlučila da joj publika više nije publika, nego samo svet, a ona – privatna osoba.
Brigitte je promenila pravila igre u industriji – zauvek
Brigitte Bardot nije bila samo filmska zvezda. Bila je trenutak kada je evropski film odlučio da žensko prisustvo na ekranu više ne bude statično i „pristojno“. U filmovima Et Dieu… créa la femme, Le Mépris i La Vérité kamera prvi put nije bila iznad žene niti ispred nje – bila je ravnopravna. A Bardot se nije trudila da bilo kome dokaže da je „dobra glumica“ by the book. Delovala je kao da odbija da igra po pravilima i upravo je to promenilo filmski jezik.
Kada je Godar snimao Prezir, a Vadim pravio od nje mit, kamera je odjednom počela drugačije da posmatra ženu. Nije bila spoljašnji ukras kadra, bila je centar gravitacije. U …I Bog stvori ženu nije glumila slobodu – kretala se kao da je to prirodno stanje stvari. To je možda bilo najprovokativnije: bez preteranih pokušaja menjala je pravila igre.
Njena karijera nastajala je u vreme kada nije postojala unapred utvrđena koreografija za slavu. Nije imala PR narative, digitalne timove i strategije, a pojam industry plant bio je potpuna nepoznanica u decenijama koje dolaze. Postojala je samo žena sa jasnim stavom, karakterom, slabostima i ogromnim uticajem na modu, film i ideju slobode. Balet koji je trenirala u detinjstvu dao joj je disciplinu tela, ali nije ublažio karakter – i to se videlo u svakom kadru.
Pre nego što smo uopšte naučili reč „influencer“, ona je tu ulogu već izgradila; i to bez interneta, selfija i filtera. Njen rukopis se širio spontano: šiške koje su postale frizura jedne epohe, prugaste majice i baletanke koje su delovale kao uniforma bez napora, crni ajlajner koji nije bio šminka nego stav. Uz Sergea Gainsbourga je pevala, sa pop-kulturom se igrala, glamuru skidala ozbiljnost i pretvarala ga u nešto lako, gotovo neobavezno. Fotografije iz tog vremena danas izgledaju kao moodboard čitave generacije; i verovatno su to oduvek i bile.
Neshvatljivo shvatljiva
Njena biografija nikada nije bila uredna. Niti je ona to pokušavala da postigne. Ljubavi su se u njenom životu pojavljivale kao čitava poglavlja, ne kao fusnote. Vadim, Trintignant, Sachs, muškarci su koji su umeli da prate tempo žene koja se nije bojala da bude predmet želje, ali ni da iz te uloge izađe bez osvrtanja unazad. Nikada nije (makar ne sa namerom) igrala ulogu „muze“. Bila je osoba koju umetnici pokušavaju da razumeju, svako na svoj način, i uvek pomalo neuspešno.
Sa majčinstvom nije bila pomirena na način koji društvo očekuje i to je govorila naglas. Otvoreno je priznala da se nije uklapala u očekivanja koja društvo čuva kao svetinju. Pisala je o tome da se nije osećala kao „rođena majka“, priznavala ambivalenciju i težinu koju okolina često skriva ispod fraza. To je izazvalo otpor – jer je razbilo idealizovanu sliku žene koja „mora“ da bude sve i da sve voli. Taj deo njenog života ostaje najneprijatniji za one koji vole jednostavne narative. A Bardot nije nudila jednostavne odgovore, ni sebi ni drugima.
Sa 39 godina rekla je da joj je dosta svega i povukla se u La Madrague. Umesto povratničkih tura i pokušaja da produži sopstveni mit, okrenula se onome što je osećala kao smisao: životinjama, prirodi i miru. Nije čekala da je svet skloni. Sama je zatvorila vrata i time je možda rekla najhrabriju rečenicu svoje karijere.
Iako poznata po tvrdim i kontroverznim stavovima po mnogim pitanjima, pa često okarakterisana i kao politički nekorektna, Brigitte ostaće u sećanju kao jedan od najvećih boraca za prava i zaštitu životinja.
Ikona koja ne može umreti
Ostaće zapamćena ne zbog toga što je bila savršena, nego zato što nikada nije pristala da igra uloge koje joj ne pripadaju. Bila je lice jedne epohe, ali i osoba koja je umela da kaže „dosta“ kada je to potrebno. Saint-Tropez joj duguje svoju mitologiju, film duguje novu vrstu ženskog prisustva, a mi dugujemo činjenicu da hrabrost ponekad izgleda kao tiho povlačenje sa scene.
Brigitte Bardot je umrla u 91. godini, a osećaj je da je vreme tek sada sustiglo ono što je ona živela pre pola veka. Slobodu koju je nosila na ekranu i van njega tada su proglašavali provokacijom, skandalom, hirom. Danas je to životni prostor mnogih žena – pravo na izbor, na kontradikciju, na nesavršenost, na to da budu i glasne i umorne i odvažne istovremeno. Generacije koje danas odrastaju možda ne znaju sve njene filmove niti mnogo o njoj kao ličnosti, ali žive posledice njene hrabrosti: činjenicu da se ne moramo svima dopasti i da sloboda ne traži dozvolu.