U ravnici kraj Novog Bečeja, tik uz Tisu, stoji zdanje koje nas vraća u neku potpuno drugu epohu – Sokolac, zdanјe porodice Dunđerski. Posle decenija nacionalizacije, neuspešnih privatizacija i tihog propadanja, ovaj dvorac sada je ponovo dospeo u žižu javnosti: ponuđen je na prodaju.
Sokolac se ne prodaje sam: uz dvorac ide gotovo čitav mali svet od oko 100.000 kvadratnih metara – park, šuma, poljoprivredno zemljište, upravna zgrada, stambena kuća, stan domara, nekadašnja benzinska pumpa i zgrada mašinske radionice.
Zdanje iz bajke
Spolja, Sokolac deluje kao tiha, poljska aristokratija Vojvodine: prizemna, slobodnostojeća građevina u stilu klasicizma, sa naglašenim ulaznim tremom koji nose četiri stuba. Nekada je kompleks bio jasno podeljen – rezidencijalni deo u parku i ekonomski deo imanja odvojen ogradom i dekorativnom kapijom od kovanog gvožđa.
Danas, iako načet vremenom, on i dalje nosi tu mešavinu elegancije i melanholije, poput velike kuće koja je odavno prestala da bude dom, ali još čuva sećanje na one koji su kroz nju prolazili.
Unutra, priča postaje još intimnija. U dvorcu su očuvane kaljeve peći i deo stilskog nameštaja, ali i dve gotovo filmske atrakcije: soba Emilije, Lazareve ćerke, i soba njene sestre Lenke Dunđerski, u kojoj je čuveni portret Lenke, delo Uroša Predića, naslikan po nalogu Laze Kostića. A u podrumu se krije raritet – stogodišnja kuglana, gotovo nestvarni prizor za vojvođanski salaš, ali savršeno logičan za porodicu koja je živela na granici između veleposedničkog luksuza i građanskog ukusa.
Ko su bili Dunđerski?
Da bi se razumela težina prodaje ovog dvorca, mora se razumeti i ko su bili Dunđerski. Lazar Dunđerski, graditelj Sokolca, pripadao je jednoj od najmoćnijih srpskih porodica u Austrougarskoj – porodici velikih zemljoposednika, industrijalaca i dobrotvora.
Dvorac Sokolac, podignut krajem 19. veka, bio je srce imanja poznatog kao „Veliki salaš“, koje je obuhvatalo oko 3.997 jutara zemlje. Kao miraz, dvorac i imanje pripali su Emiliji Milki Ivanović, rođenoj Dunđerski, Lazarevoj ćerki, udate za poslanika Ivana Ivanovića iz Pešte.
Lazar je imao tri ćerke – Olgu, Emiliju i Lenku – ali je upravo Lenka postala mitska figura srpske kulture, zahvaljujući pesniku Lazi Kostiću. Njihova nedoživljena, možda nikada do kraja izgovorena ljubav, pretočena je u pesmu „Santa Maria della Salute“, jednu od najlepših ljubavnih pesama na srpskom jeziku.
Dok danas prolazimo kroz hodnike Sokolca samo u mašti, lako je zamisliti Lenku kako šeta parkom, dok se u dalјini čuje udaljeni šum Tise i zvuk fijakera koji prilaze dvorcu.
Jedna od mnogih porodičnih zadužbina
Sokolac je, međutim, samo jedan od bisera u ogrlici Dunđerskih. Isti taj duh vidimo i u dvorcu Fantast kod Bečeja, zadužbini Bogdana Dunđerskog, podignutoj 1925. godine, koja je decenijama privlačila turiste iz celog sveta.
Dunđerski su ostavili trag u Hajdučici, Ečkoj, Kulpinu, Čelarevu, Futogu – kao da su umesto potpisa, po Vojvodini ostavljali dvorce i parkove, crkvene zadužbine i priče koje i danas kruže.
Posle Drugog svetskog rata, imanje sa parkom nacionalizovano je, Sokolac je preživeo talase društvenih promena, neuspele privatizacije i tranziciona lutanja, da bi na kraju završio u stečajnoj dokumentaciji i oglasima za prodaju.
Ono što je nekada bilo porodično utočište i statusni simbol, danas je „stavka“ u stečajnoj masi, procenjena na iznos jedne gradske nekretnine. U toj razlici – između vrednosti u evrima i vrednosti u sećanju – leži sva drama Sokolca.
Ipak, činjenica da je dvorac pod zaštitom države znači da njegova sudbina nije potpuno prepuštena slučaju. Novi vlasnik moraće da poštuje uslove konzervacije, arhitektonsku celinu, park i unutrašnje vrednosti koje su prepoznate kao kulturno dobro.
Hoće li Sokolac postati boutique hotel, kulturni centar, privatno utočište ili će tek čekati neku buduću obnovu – to još ne znamo. Ali znamo da svaki put kada se ime Dunđerskih pojavi u vestima, zapravo govorimo o mnogo više od puke prodaje nepokretnosti: govorimo o slojevima istorije, ljubavi, književnosti i sećanja koje pokušava da opstane.