Filmska 2025. godina, barem njen drugi deo, donela nam je povratak onoga što u mraku bioskopske sale najviše volimo: ljudskost, haos i, naravno, malo skandala. Od norveške melanholije do meksičkih kartela koji pevaju (da, dobro ste pročitali), ovo je pet naslova zbog kojih smo ove godine plakali, smejali se i preispitivali svoje životne odluke.
Sentimental Value, r. Joachim Trier
Ako ste mislili da ste preboleli The Worst Person in the World, razmislite ponovo. Joachim Trier i njegova muza Renate Reinsve su se vratili da nas emotivno unište, i mi smo im zahvalni na tome. U Sentimental Value, Reinsve igra Noru, glumicu čiji se život pretvara u umetnički performans kada se njen otuđeni otac (ekscentrični reditelj) vrati u njen život sa namerom da je stavi u svoj novi film. Ovo je film o onim komplikovanim, „messy“ porodičnim odnosima, o granici između umetnosti i eksploatacije, i o tome kako (ne)uspevamo da odrastemo. Renate je ponovo briljantna, ranjiva i bolno stvarna. Ponesite maramice i pripremite se na novu egzistencijalnu krizu.
A Real Pain, r. Jesse Eisenberg
Da li postoji harizmatičniji duo na ekranu od Jesseja Eisenberga i Kierana Culkina? Teško. U ovom filmu, oni igraju dva potpuno različita rođaka koji odlaze na turu posvećenu holokaustu u Poljskoj kako bi ispoštovali želju pokojne bake. Zvuči kao recept za tešku dramu, ali je zapravo jedna od najpametnijih, najduhovitijih i najtoplijih priča godine. Culkin (koji i dalje nosi onu specifičnu energiju Romana Roya, ali sa više duše) krade svaku scenu svojom nepredvidivošću, dok je Eisenberg savršeno neurotični “straight man”. Ovo je film o traumi, nasleđu, ali pre svega o ljubavi koja opstaje uprkos svemu. Dijalozi su oštri, brzi i pogađaju pravo u centar.
Babygirl, r. Halina Reijn
Konačno, erotski triler snimljen kroz female gaze. Nicole Kidman je ovde u svom elementu – igra moćnu direktorku koja rizikuje sve (karijeru, porodicu, ugled) zbog afere sa znatno mlađim stažistom, kojeg igra Harris Dickinson. Zaboravite na klišeizirane priče o fatalnim ženama; ovo je studija o žudnji, kontroli i dinamici moći u korporativnom svetu. Hemija između Kidman i Dickinsona je toliko intenzivna da bi mogla da istopi bioskopsko platno, ali rediteljka Halina Reijn uspeva da zadrži fokus na psihologiji likova. Ovo je “Basic Instinct” za generaciju koja ide na terapiju. Seksi, opasan i neverovatno tenzičan.
Frankenstein, r. Guillermo del Toro
Samo Guillermo del Toro može da uzme priču staru dva veka i učini je najiščekivanijim gotičkim spektaklom godine. Njegov Frankenstein nije horor film; to je tragična opera. Jacob Elordi kao Čudovište? To je kasting odluka godine. Uz njega su tu Oscar Isaac kao doktor Frankenstein i kraljica horora Mia Goth. Vizuelno, film je remek-delo – mračan, atmosferičan, prepun magle i viktorijanskog očaja. Del Toro se bavi pitanjem šta znači biti čovek (i ko je tu zapravo čudovište) na način koji slama srce. Ako volite estetiku “mračne romantike”, ovo je vaš novi omiljeni film. Elordi donosi ranjivost ispod teške šminke koja će vas iznenaditi.
Queer, r. Luca Guadagnino
Luca Guadagnino ponudio je svoju adaptaciju romana Williama S. Burroughsa, koja nas vodi u Meksiko Siti pedesetih godina, natopljen tekilom, znojem i melanholijom. Daniel Craig je ovde neprepoznatljiv; on je ranjiv, opsesivan i izgubljen u lavirintu neuzvraćene žudnje prema mlađem muškarcu (Drew Starkey). Ali ono što ovaj film čini obaveznim za sve estete je činjenica da je kostime radio niko drugi do Jonathan Anderson (kreativni direktor Loewe i JW Anderson). Ovo je film koji izgleda kao san – halucinogen, senzualan i vizuelno besprekoran. Guadagnino ponovo dokazuje da niko ne snima čežnju tako lepo kao on. Ako volite “tešku” umetnost upakovanu u visoku modu, ovo je vaš favorit godine.