Verujemo da granice počinju na mapi, ali one zapravo nastaju u ljudskoj mašti – iz potrebe da se zna ko si, odakle dolaziš i kuda imaš pravo da ideš. Zato istorija pasoša nije priča o birokratiji, već priča o strahu, kontroli i slobodi, isprepletana kao najduža ruta koju je čovečanstvo prešlo.
Prvi tragovi onoga što danas prepoznajemo kao pasoš javlja se još u Persijskom carstvu oko 450. godine p. n. e, kada je Artakserkso I izdavao pisane dozvole za prolazak – mali pergament koji je štitio putnika, ali ga je istovremeno podsećao da se svet ne prelazi bez tuđe saglasnosti.
U srednjovekovnoj Evropi vladari izdaju „pisma zaštite“, jer je putovanje previše opasno da bi se krenulo bez njihovog znaka. A onda paradoks: sa pojavom železnica i parobroda Evropa ukida pasoše, jer koče trgovinu. Kratko, gotovo romantično vreme bez granica.
Taj san nije dugo trajao. Posle Prvog svetskog rata, iscrpljen migracijama, izbeglicama, špijunima i nestankom carstava, svet uvodi moderni pasoš – sa fotografijom, ličnim podacima i jasnim ograničenjima. Liga naroda 1920. godine standardizuje dokument koji će postati naš saputnik i najvidljivija potvrda nejednakosti.
Kritičari ističu da se tu nije radilo o demokratizaciji putovanja, već o finijoj, tišoj kontroli. Malo ko je voleo ideju da bude označen i klasifikovan na nekoliko stranica. Ali bez tih stranica, nije se moglo nikuda.
Do istorijskog preokreta gotovo da je došlo 1963. godine, kada su se u Rimu okupile delegacije Ujedinjenih nacija na prvoj globalnoj konferenciji o putovanju i pasošima. Iako se nije raspravljalo o ukidanju pasoša, vođena je ozbiljna i dalekosežna debata o njihovom radikalnom pojednostavljivanju, ublažavanju viznih režima i ideji da dokument koji određuje kretanje ljudi postane administrativna formalnost, a ne sredstvo kontrole. Mnoge zemlje iz tada novog talasa nezavisnih i nesvrstanih država u tome su videle šansu za ravnopravniji svet. Sjedinjene Američke Države i većina zapadnih sila odbacile su predlog, pozivajući se na nacionalnu bezbednost usred Hladnog rata. Time je ugašen najozbiljniji međunarodni pokušaj da se dovede u pitanje sama potreba za pasošima – a poredak kakav danas poznajemo ostao je netaknut, dodatno učvrstivši jaz između onih koji granice prelaze bez napora i onih za koje one ostaju retka, ili zauvek nedostižna, linija.
Umesto povratka ideji slobodnog kretanja, od šezdesetih do danas dogodilo se nešto sasvim suprotno. Počeo je tih, gotovo neprimetan tehnološki maraton u kojem se države utrkuju čiji će pasoš biti bezbedniji, pametniji i teži za falsifikovanje. Kao da više nije dovoljno da se granice čuvaju – sada i same knjižice moraju da budu male tvrđave.
Novi nikaragvanski pasoš, na primer, ima na desetine bezbednosnih elemenata i smatra se jednim od najteže falsifikovanih dokumenata na svetu. Izraelski pasoš, bez ikakve mane u svom dizajnu, istovremeno je i jedan od najograničenijih, jer ga ne prihvataniz muslimanskih zemalja, kao ni Kuba i Severna Koreja. Vatikan, inače, nema imigracione kontrole, ali izdaje pasoše. Papa, između ostalih počasti, nosi „pasoš broj 1“.
Danas, dok se svetski indeksi utrkuju da rangiraju čiju putnu knjižicu prate veće slobode kretanja, na vrhu liste stoje Singapur, Južna Koreja i Japan – pasoši koji omogućavaju ulazak u gotovo 190 zemalja bez vize i deluju kao mali suverenitet u džepu. Odmah iza njih, u snažnom evropskom bloku, nalaze se Nemačka, Italija, Španija, Francuska, Holandija i skandinavske zemlje – putne knjižice koje otvaraju više od 185 destinacija i tiho potvrđuju stabilnost i poverenje. U toj istoj grupi nekada je stajao i jugoslovenski pasoš – dokument zemlje čiji su građani mogli da putuju bez vize i u Sjedinjene Američke Države, u vreme kada su takve slobode bile retke i pažljivo dozirane.
Na suprotnom kraju nalaze se pasoši Avganistana, Sirije, Iraka i Jemena, čiji vlasnici mogu da putuju u tek nekoliko desetina zemalja, često uz dugotrajne provere, birokratiju i neizvesnost. Paradoks je u tome što milioni ljudi širom sveta uopšte nemaju pasoš – ne zato što ne žele da putuju, već zato što im je sam dokument nedostižan. U velikom delu Afrike posedovanje pasoša i dalje je privilegija manjine.
Ta razlika ne nastaje na aerodromima i graničnim prelazima, već mnogo ranije – u trenutku rođenja, u pasošu koji ti je unapred poklonjen ili uskraćen.
Pasoši nisu samo putne isprave. Oni su metafore ograničenja – knjižice koje govore više o svetu nego o njihovim vlasnicima. Zato ih ne treba posmatrati kao administrativni detalj, već kao privilegiju koja se meri geografijom rođenja. Jedni se rađaju sa mogućnošću da putuju gotovo bez prepreka. Drugi se rađaju sa dokumentom koji ih ograničava pre nego što prohodaju. Nejednakost nikada nije bila tako tiha – i nikada nije bila tako precizno uvezana u tridesetak stranica.