Madridski „trougao umetnosti” upravo je postao još privlačniji. Muzej Reina Sofia (Museo Nacional Centro de Arte Reina Sofía), dugogodišnji čuvar Pikasonove Gernike i kamen temeljac gradske kulturne scene, otvorio je novo poglavlje. I ovoga puta, u fokusu nisu platna na zidovima, već pokretne slike u prostoru koji oduzima dah. Reč je o novom bioskopu i auditorijumu smeštenom unutar zgrade Sabatini, nekadašnje bolnice iz 18. veka, koja danas čini srce muzeja. Ovaj prostor nije samo mesto za projekcije; on je arhitektonski dijalog između prošlosti i budućnosti, filma i dizajna.
Arhitektura koja priča priču
Sama zgrada muzeja je fascinantan palimpsest. Od neoklasičnih temelja koje su postavili Hose de Ermosilja i Frančesko Sabatini, preko smelog proširenja Jeana Nouvela iz 2005. godine sa prepoznatljivim crvenim čelikom i staklom, Reina Sofia je lekcija iz arhitektonske evolucije. Sada, katalonski arhitektonski studio BACH (Jaume Bach, Anna & Eugeni Bach) reinkarnira zaboravljeni auditorijum iz 1987. godine. Njihov zadatak bio je delikatan: stvoriti prostor koji poštuje istoriju zgrade, ali donosi savremenu viziju. Rezultat je enterijer koji balansira između filmske memorije i moderne funkcionalnosti.
Almodovarovska crvena i Linčova poetika
Dizajn ove dvorane nije nasumičan; on je posveta velikanima kinematografije. Arhitekte su inspiraciju crpele iz nadrealne logike Luisa Bunjuela, tihe poetike Akija Kaurismakija i Dejvida Linča, ali pre svega – iz intenzivnog kolorita i emocije Pedra Almodovara. Ulazni hol je dramatičan uvod u predstavu. Zadržana je originalna serliana (arhitektonski luk), dok somotske zavese i dominantna crvena boja prizivaju atmosferu klasičnih teatara i legendarnog madridskog bioskopa Cine Doré. Stari bolnički prozori zatvoreni su drvenim panelima sa izrezbarenim motivima kišnih kapi, dodajući prostoru taktilnu teksturu.
Plavetnilo za potpunu imerziju
Dok je predvorje vatreno i teatralno, sama sala za projekcije donosi smirenje. Prelazak u duboke, tamnoplave tonove nije samo estetski izbor („plavetnilo neba”, kako kažu arhitekte), već i funkcionalan potez koji sprečava refleksiju i fokusira pažnju na platno. Sa 133 mesta, rekonfigurisanim nagibom za bolju vidljivost i vrhunskom akustikom skrivenom iza simboličnog trouglastog ekrana, ovo je prostor stvoren za istinske filmofile.
