01:00 ujutru, Urgentni centar u Beogradu.
Čovek u kasnim tridesetim sedi u čekaonici za manju povredu glave za koju može da zahvali pokvarenoj rampi na izlazu iz garaže Obilićevog venca. Došao je tu sa hiljadu briga za gašenje trenutnih životnih požara i nije obraćao pažnju na to šta se dešava oko njega, želeo je samo potvrdu o povredi kako bi mogao da naplati odštetu.
A oko njega se dešavalo toliko toga u isto vreme, baka je slomila kuk i imala je celu porodicu koja je vidno iskreno voli, teši i čuva, mladi pripadnik romske populacije koji je doveo devojku sa ozbiljnijom povredom noge i strpljivo je nosio svuda, stariji električar pod blagim “gasom” koji je sedeo tu sa šljivom na oku (koju je zadobio jer je u kafani u Obrenovcu isprovocirao nekog kulturnog IT gasterbajtera) sa svojim sinom, mladim bokserom, dečkom u ranim dvadesetim, prepunim onim čak pomalo naivnim životnim elanom, karakterističnim za te godine. Došao je tu kao podrška ćalcu.
Taj mlad čovek ili stariji momak nije kapirao da je suština svuda oko njega. Odbijao je da primeti, oseti, jer bi u tom slučaju morao da se preispituje, a prava samospoznaja je toliko teška rabota da je velika većina ljudi nikad ne dožive, neki zbog sujete i ponosa, drugi zbog nedostatka umnog i emotivnog kapaciteta, treći zbog straha i kukavičluka.
Ta suština koju je on izbegavao da vidi je da je jedini sam tu. Ne u onom banalnom
smislu, već najdubljem mogućem. Po njegovom izrazu lica se dalo videti da nikad nije osetio taj nivo brige, ljubavi i posvećenosti na svojoj koži, da je nekom nasušan. I za to je sigurno krivio sve sem sebe, lošu sreću, sudbinu, okruženje, deluje da nikad ne bi pomislio da ima još puno žrtve, rada i nesebičnih odluka! Morao bi da ugasi svoj ego, stiša se i samo da čuje, prihvati, usvoji.
Izašao je odatle i seo sam u taxi za koji nije imao para i kojeg je uradio na foru da ide na dve destinacije, usput je taxisti ostavio utisak ozbiljnog lika koji sigurno neće ostati dužan 1100 dinara. Tu priču je izgleda prodavao i sam sebi, svaki dan. Toliko dugo vremena, da je zapravo, kako to bar deluje, živeo u toj udobnoj laži.
Jel za njegov Šangri La prekasno i dal je njegov pogrešno poredjan kosmos nepopravljiv, videćemo.
Nemojte trošiti svoje vreme, energiju i resurse na momenat nasilnog ulepšavanja vaše pojave u tuđim očima, samodokazivanju i građenjem karaktera oko osobe koje bi ste voleli da budete jer tako nećete završiti okruženi vašim ljudima, nego ljudima avatara kojeg ste stvorili. U ovom surovom svetu punom borbi, minskih polja i jakih bura, jedina istinska šansa za sreću je da sidjete sa pozornice i ostavite kostim na istoj.
Buđenje, Beograde, lep si mi i tako siv, prljav i nesređen. Ne šminkaj se, samo budi.