ili kako sam skinula Rolex zbog pametnog sata
Postoje stvari koje se ne diraju. Ne zato što su svete, nego zato što imaju smisla. Mehanički sat je jedna od njih. Sat sa kazaljkama, težinom i autoritetom. Sat koji ne zna šta je aplikacija, update ili notifikacija. Sat koji ne komunicira ni sa kim, osim sa tobom. Moj je bio Rolex, i nisam mislila da ću ga ikada skinuti. Ne zato što je statusni simbol – to mi je, u ovoj fazi života, smešno – nego zato što ima logiku. Naviješ ga, nosiš, traje. On meri vreme, a ti meriš život. Pošten dogovor.
A onda sam, iz radoznalosti, stavila HUAWEI Watch GT 6 Pro.
Rekla sam sebi: „Hajde da vidim o čemu pričaju ti ljudi što nose satove koji svetle.“ Nisam očekivala ništa posebno. Možda par dana zabave, kao kad isprobaš novu aplikaciju i posle zaboraviš šifru. Tri nedelje kasnije, Rolex je i dalje u kutiji, a ja svako jutro proveravam koliko sam spavala, koliko sam se stresirala i da li mi srce kuca brže kad otvorim mejl.
Prva stvar koja te razoruža kod ovog sata je baterija koja traje 21 dan. Tri nedelje bez punjenja. Ne znaš koliko te nervira činjenica da sve oko tebe traži kabl, dok ne uzmeš nešto što ne traži ništa. U svetu u kojem se punimo više nego što živimo, 21 dan bez utičnice deluje kao duhovni retreat. Sat koji ne zavisi od struje je, paradoksalno, postao moj simbol nezavisnosti.
Druga stvar je izgled. Nema tu one plastike što miriše na fitnes-centar i nedosanjane ambicije. Titanijum, safirno staklo, ozbiljna izrada. Možeš da ga nosiš na sastanku, u avionu, na treningu ili na večeri gde se pije vino koje se pamti. Izgleda kao sat koji zna gde mu je mesto, ali ne mora da to objašnjava svima.
Radi i sa iPhone-om i sa Androidom, što je za mene bio šok. Konačno nešto u ovom digitalnom braku što ne zahteva „kompatibilnost u vezi“. Sve se poveže u par sekundi, notifikacije dolaze, podaci se sinhronizuju, a ti imaš utisak da sistem funkcioniše – što je u ovom veku prava retkost.
Ali ono što me stvarno kupilo nije dizajn, niti broj aplikacija. Nije ni to što zna koliko koraka sam prešla, ni što mi meri san, ni što me upozori da dišem kad poludim od mejlova. Kupilo me to što ne pravi buku.
Ne pokušava da bude tvoj trener, motivator, partner u zločinu. Samo je tu. Tiho meri, pamti, čeka. Kad spavam – ne svetli. Kad se nerviram – ne paniči. Kad ne radim ništa – ne zamera.
To je, verovali ili ne, luksuz.
Sve oko nas vrišti. Telefoni, aplikacije, vesti, društvene mreže, mailovi koji stižu i vikendom. Luksuz danas nije tišina u smislu tišine – luksuz je uređaj koji te poštuje. Sat koji zna kad da ćuti.
Kad sam stavila ovaj Huawei, očekivala sam da ću ga doživeti kao još jedan tehno-gadget, simpatičnu igračku za par dana. Umesto toga, postao mi je nešto kao lični asistent koji ne priča, ali sve zna. Merenje pulsa, sna, stresa, kiseonika, pa čak i emocija – i sve to bez pretenzije. Sat te ne prosvećuje, ne gnjavi statistikama, ne glumi gurua. Samo ti servira podatke, kao da kaže: „Radi s tim šta hoćeš.“
I tu je razlika.
Rolex meri vreme.
Huawei meri tebe.
Ne zato da bi te popravio, već da bi te osvestio.
U trenutku kad sam shvatila da se manje nerviram jer vidim brojke koje potvrđuju ono što već znam – da sam umorna, da mi treba san, da sam preterala – pomislila sam da možda to i jeste napredak.
Ne tehnologija, nego pošten odnos sa samom sobom.
U međuvremenu, Rolex ćuti u kutiji. Nekada simbol trajanja, sada uspomena na period u kojem smo mislili da luksuz znači imati nešto što ne menjaš. Danas je luksuz imati nešto što se prilagođava tebi, ali te ne maltretira. Sat koji zna da postojiš, ali ti ne diše za vrat.
Zato – da, skinula sam Rolex.
Ne jer sam odustala od klasike, nego jer sam shvatila da klasika više nije isto što i smisao.
HUAWEI Watch GT 6 Pro mi je pokazao da luksuz više nije u tome da imaš vreme – nego da ga koristiš pametno.
I da, ponekad tehnologija zna da bude bolji džentlmen od tradicije.
PHOTO: Jovana Kosovac