Pre 105 godina, u Americi je Volstedovim zakonom uvedena zabrana proizvodnje, prodaje i distribucije alkohola, u istoriji jednostavno poznata kao prohibicija. Verovatno jedna od najsumanutijih mera u istoriji doneta je pod rastućim pritiskom konzervativnih grupa koji su u alkoholu videli koren svih zala u zemlji. Kriminal, nasilje u porodici i društveni poremećaji su se vezivali za alkohol.
Mera je trebalo da dovede to toga da ljudi prestanu da piju, čime bi porodično nasilje bilo smanjeno, a produktivnost i moral podignuti. Međutim, pokazalo se da je ljudska navika jača od zakona. Umesto da iskoreni porok, prohibicija ga je samo gurnula u ilegale. Amerikanci nisu prestali da piju, naprotiv, počeli su to da rade još intenzivnije, ali sada u tajnosti. Tako su i nastali speakeasy barovi koji i danas postoje širom sveta. To su oni barovi u koje ulazite kroz pekaru ili neki falafel fast food, kucaš na vrata kažeš šifru Orao pao i napokon te puste da uđeš u lokal koji je obično u nekom suterenu. Elem, u vreme prohibicije broj takvih tajnih mesta merio se desetinama hiljada širom zemlje. Alkohol nije nestao – samo je promenio adresu.
Jedan od najvidljivijih i najnegativnijih efekata prohibicije bio je neverovatan rast organizovanog kriminala. Mafijaški klanovi, naročito u Čikagu i Njujorku, iskoristili su zabranu alkohola da izgrade čitave imperije. Al Kapone, pored ostalih, je naveći deo svog kriminalnog carstva napravio upravo na ilegalnoj proizvodnji i distribuciji alkohola.
Što je zakon bio stroži, to je mafija postajala moćnija. Pritom, kriminalci nisu samo švercovali alkohol – oni su potkupljivali policiju, sudije i političare. Korupcija je cvetala do neviđenih razmera. Građani su brzo uvideli paradoks: dok se običan čovek kažnjavao zbog čašice viskija, oni na vrhu sistema su se bogatili od iste te zabrane. Poverenje u institucije drastično je opalo.
Još jedan negativan efekat prohibicije bio je ekonomski. Alkoholna industrija je pre zabrane bila ogroman poslodavac i značajan izvor poreza. Kada je zabranjena, država je izgubila milone dolara prihoda. U isto vreme, troškovi za sprovođenje zakona, policiju i zatvorski sistem eksplodirali su.
Velika depresija 1929. dodatno je osvetlila besmisao prohibicije. Ljudi su ostajali bez posla, dok su potencijalni prihodi od legalne industrije alkohola ostali neiskorišćeni. Upravo ta ekonomska realnost ubrzala je kraj ovog eksperimenta.
Možda najdublji problem prohibicije bio je taj što je ona stvorila društvo licemerja. Zvanično, država je slavila moral i trezvenost. U praksi, političari, policajci i poslovni ljudi posećivali su iste te tajne barove koje su javno osuđivali. Građani su naučili da zakon nije tu da bi se poštovao, već da se zaobilazi. Ta kultura dvoličnosti imala je dugoročne posledice po američko društvo, ostavljajući trag nepoverenja i cinizma prema institucijama.
Godine 1933, nakon 13 godina neslavnog eksperimenta, prohibicija je ukinut. Zvanični razlog bio je višestruk: rast kriminala, korupcija, zdravstvene katastrofe i ekonomski gubici. Ali suštinska poruka bila je jasna – država ne može silom zakona promeniti duboko ukorenjene ljudske navike.
Period prohibicije u Americi se često u filmovima prikazuje romantično, kroz prizore džez klubova i gangsterskog glamura. Ali iza te fasade stajala je mračna realnost: eksplozija nasilja, korupcije i licemerja. To je primer kako politika, vođena moralističkim zanosom, može proizvesti razarajuće posledice na jedno društvo.
Često se kaže da pijan čovek uvek govori istinu. I to je jedan kontekst koji spaja alkohol i istinu. Druga je da je istina, baš kao i alkohol, neophodna. U kojoj će meri ko da je konzumira, stvar je ličnog izbora i načina života. Istina se može prohibicijom zabraniti sa svih televizija ali će ljudi naći speakeasy mesta gde će konzumirati istinu. A to će biti značajno lakše nego u vreme prave prohibicije jer svako danas ima speakeasy na dohvat ruke. Jedni kokteli će da zamene druge. Na neki način, možda se vraćamo u period kad se alkohol nazivao vatrenom vodom.