To da su Đala i Buba izdali novi album nije vest. Vest bi, kako ono kažu, bila da čovek ujede psa, ili da je neki album izdao Đalu i Bubu. Ne biva.
Samo vežite pertle, ako tamo ulazite.
Nema tačnijeg uputstva kad sa Grbavice kreneš uz Miljacku, pa kroz Čengić vilu i preko Otoke. Ima u arhivi sarajevske televizije snimak na kom taksista sprovodi novinara da mu “pokaže 80.000 stanova” u zgradama koje su kao niz betonskih lego kocki jugoslovenskog socijalizma izgrađene od 1974. do olimpijske godine. Beton je presečen mladim stablima, boje su svetle kao drap odelo partijskog činovnika, a nebo svetlije od Željinog dresa. „Ako vam je skupo“, kaže taksista, „mogli ste i tramvajem“.
Tih je dana Bombaj štampa izbacila pesmu o američkoj pošasti na koju se primilo i staro i mlado, pa i klinci iz vrtića i penzioneri iz čistog pomodarstva jurcaju ulicama, a “nana je triput nogu slomila” jer i nju radi džogiranje. Jogging kroz Alipašino. Metafora budućnosti koja pristiže.
Četiri decenije kasnije one mladice koje rastu iz betona prave debeli hlad na vrelom, užarenom asfaltu koji pamti kultne driftove. Taksista, ako se puno pravite pametni, može da vas nabije nogom iz kola, bez alternativnih saobraćajnih saveta, a u onim stanovima odrasla je i sa realnošću se sudarila posebna sorta – Alpašinci. Socijalistički betonski lego lako bi se danas uklopio kao kulisa najnovijeg dela GTA, a umesto Đurinog umilnog glasa i urbanih metafora sa kojima se zajebavala Bombaj štampa, kroz spuštene prozore sa istetoviranim laktovima trešti novi album sinova grada.
Jala brat (do kraja teksta originalno Đala) i Buba Corelli objavili su “Roze suze”.
Ovo je priča oslobođena preambicioznih ideja da dvojicu mahalaca učini FGR-om (finom gradskom rajom) i da im šire simboličko značenje kako bi se uklopili u prihvatljive okvire prosečnog ljubitelja mitova o sopstvenom ukusu. Njih dvojica su ono Alipašino, o kome izađe naslov kada se čitav svet trese od pandemije: „Alpašinci izboli koronavirus šaberom“. Nema lekara ni farmaceuta za tu muziku, samo pojačani basovi, dresovi najvećih šminki i naočare za sunce u kojima svoj odraz vidi ljubav bratova.
To da su Đala i Buba izdali novi album nije vest. Vest bi, kako ono kažu, bila da čovek ujede psa, ili da je neki album izdao Đalu i Bubu. Ne biva. Priča o “Roze suzama”, međutim, bila bi nepotpuna bez priče o minulom radu na čijim su temeljima te suze isceđene. To je zamka za vukove u koju bi mogla da se uhvati i poneka lutalica, koja je prvi put čula semplovan piano i stihove o tome da dobar umire mlad, ili uz pech za najnoviju igricu koju Đala i Buba igraju, čula priču sa venecijanskih kanala o ženi koja je mirisala k’o Cataleya.
Jer je podtekst svakog albuma i svake pesme, samo kružnica oko Alipašinog. Jedan deo te kružnice bio bi opisan imenom Juke Prazine, uličnog (anti)heroja grada, koji je baš na tom betonu dobar deo svog vremena na zemlji život izvrtao ruglu, koketirajući sa smrću. Drugi deo kružnice bio bi opisan imenom Predraga Saše Danilovića, svetske face sa tog istog betona koja je smrt izvrtala ruglu, koketirajući sa večnošću. Zato je svaki rep između tih zgrada kao Jukin rafal i kao Sašino zakucavanje u facu golemom Arvidasu Sabonisu – na ivici egzistencije, za pamćenje.
Tek u toj kružnici, pravilno je postavljen kontekst Đaline i Bubine priče. To je ustvari uz muziku prepričana biografija svih momaka koji iz najopasnijih kvartova ovog podneblja uspeju da se dokopaju sledećeg levela. Od Diadore do Diora.
Bitlsi su, reći će vam vodiči po crvenim ulicama, bili mogući samo u takvom gradu. Shakur Amaru nije mogao da postane ono što je ostao, da je rastao oko Monmartra. Sijetl je imao svoju kariranu grunge scenu. I to je zvučalo baš tako, kako je jedino moglo. I kao „Strawberry Fields Forever“. I kao „California Love“. I kao „Come as You Are“. Kao što omiljeni tip sa basket terena iz Medaka i u unutrašnjem monologu govori Mikrijevim glasom. Stvari na kraju, kao polomljena dirka na klaviru, uvek dođu na svoje mesto.
Đala i Buba zvuče tačno onako kako jedino i mogu da zvuče dva tipa koja su preživela životne epizode o kojima pola nove rep scene peva tokom autonanije. I prljavi poslovi. I rotaljke. I paketi. I zatvorske rešetke. I „dobar umire mlad“. I „vugla koja puca kao ananas“. I „neću plakat noćas, noćas moram pravit novac“. Ako muzika i njeni autori vuku duboko korenje iz prostora na kom su odrasli, onda su Đalini i Bubini počeci, tvrđi zvuk i „teške teme“ samo njihova svakodnevica pod indigom.
To je delivery sa dozom šehera i prkosom sa sarajevskih ulica sipan pipetom na svaki punchline. To je ono što su Đala i Buba bili i što su ljudi koji su živeli njihove sudbine, ili su se ljudima takvih sudbina divili, jednostavno zavoleli.
Ovo što su Đala i Buba gotovo čitavu poslednju deceniju, to je ono što većina njihovih ljudi nije imala priliku da doživi. Ono što su rep dušebrižnici nazvali izdajom, a puritanci „društvenim otrovom za omladinu“. Društvo zabrinuto za one koji mrdaju glavama i kukovima uz zvuk koji Đala i Buba sa Cobijem zadaju kao monopol čitavom tržištu, isto je ono društvo koje je omogućilo da neki kraj grada napravljen pre samo 40 godina, sa lepo zamišljenom budućnošću postane lift ka podzemlju. Društvo koje nije davalo nikakve šanse, a sada se zgražava nad ponašanjem onih koji su tu šansu oteli.
Da, sve to što čujete kad krene beat i vidite u spotovima, to je život o kakvom su sanjali klinci u svim opasnim kvartovima, jer im od rata do danas niste pružili mnogo boljih prilika. U Francuskoj, klinci iz banlijua vagaju život između dresa Pari Sen Žermena i uzija sa tri okvira. Za Đalu i Bubu, muzika je PSG dres sa njihovim prezimenima na leđima, a skup šampanjac prosut preko Pateka u nekom novom spotu, njihov het-trik pred punim Parkom prinčeva.
Album GoodFellas – kad smo već kod pariskog kluba – delovao je kao neki novi, neistraženi nivo igrice. Geografski – Magreb. Sa Hakimijem i Marakešom u naslovima, sa Kalash Criminelom, francuskim reperom tunižanskih korena, u duetu na “Desole” bangeru, sa melodijom semplovanom u “Aisha”, čitav je album severna Afrika. Jer osetiš vreo pesak između prstiju na svakoj traci. I važna poruka nove perspektive u kojoj su dobrodošli i lirički i melodijski i svi drugi eksperimenti: “Iz privatnog aviona, nebo ljepše je da znaš”.
Usledio je “GOAT season”, audio all star vikend, sa 18 pesama podeljenih u tri poluvremena. Sledeći stepenik u njihovom muzičkom razvojnom putu i neka vrsta omaža svim do sada naučenim muzičkim lekcijama. Saradnje sa Severinom, Rastom i Elenom – svaka na svoj način – produbile su samospoznaju šta sve muzika i ljudi na ovim prostorima jesu. Koliko god bežali od toga. “Cataleya” je delovala kao poslednji nivo igrice. Muzički CV, nešto posle čega polomiš džojstik i kao Nuni opsuješ igricu.
Terase na kojima se suši veš i male barke koje se ljuljaju na talasima. Privid uvoda u neku italijansku šansonu. Galebovi rade inside loop iznad krova katedrale pod jarkim suncem. U sledećoj sceni, po logici, Harison Ford kao Indijana Džons izlazi na pramac i kreće u neku egzibiciju. Ili se čamci jure kao u „Italian Job“ ili još lepše u „Casino Royal“. Za ljubitelje romantike, umesto tih napadnih scena punih prskanja, u romantičnoj vožnji, u kadar odmah posle galebova uplovljavaju Renato i Džejn iz „Summertimea“, a Katherine Hepburn se smeje kao umorni anđeo. Ništa od toga. Čak ni „Tourist“ sa Džonijem i Anđelinom.
Umesto toga, dva tipa dugih brada, kao blizanci i po načinu na koji repuju (vrhunski, prim.aut.) i po stajlingu, kroz izlomljene prolaze među starim zgradama, na govornicama, na skalinama i na kraju u čamcu – u brutalnim Gucci šuškavcima – govore o tome kako izgleda boriti se za ženu koje više nema.
I nema Harisona Forda, ali celo Alipašino gleda spot i vidi sveti gral.
Ako je „Pakt sa đavolom“ ruki sezona u novom zvuku, ako su „Stari radio“ i „Kruna“ još uvek neartikulisani efekti ostvarenih snova, ako je „Alfa & Omega“ pesnica o sto dva trep dedija, onda je „Goodfellas“ bio istraživanje najdaljih magrepskih dometa repa odraslog na čaršiji. “Goat season” je pomalo sve to – loženje rukija, pesnica o sto i istraživanje sopstvenih identiteta.
A onda objave “Roze suze”.
Sve što je napisano u prethodnim pasusima više ne vredi i ništa što je napisano ne sme da se izostavi. Jer bez tog pređenog puta ne mogu ovako da se prekucaju bitovi, ne može ključ u ruke edita da se da toliko talentovanom čoveku i ne može ovako dobar album da bude normala. Kao šetnja po parku, što bi rekli Englezi. Kao kruziranje A fazom.
“Roze suze” kao celina mogu da se slušaju u svim kontekstima. Evo probajte. Kod preambicioznog cross-fit trenera tokom najtežih serija. Dok usisavate i brišete prašinu u premalom stanu iza Hrama Svetog Save. U vožnji do plaže na Korčuli. Dok se slana koža suši u šarenom hladu. Na matineu. Na afteru. Dok ste sami, obučeni za prijem u ambasadi. I potpuno neobučeni. Na baušteli. U tamnim haustorima i uskim sokacima balkanskih mahala u kojima mrak ima odličan apetit. Redosledom koji su autori zamislili, kako se sluša svaki pravi muzički album. I bilo kojim nasumičnim redosledom koji vam se sviđa.
Male su šanse da ne tresete i glavom i dupetom kad krenu refreni – “Toronto”, “Blokada” i “Tec-9” – i još manje da se ne nasmejete Bubinim peckanjima za neke druge muzičke zvezde (vidi pod jezik i ćevapi).
Ono što “Roze suze” čini još boljim jeste posebna priča koja može da se ispriča o svakoj pesmi. O editu koji dotiče najdalje tačke u koordinantnom sistemu psihodelije, gde kao u filmu moraš da vratiš neku scenu po pet puta. O detaljima u skoro svakom spotu tako anahrono ubačenim da se savršeno uklope – i roze kofer koji prođe kroz kadar i trenutak kad Buba pomiriše Teodorin vrat. O melodijama koje su letnje, pevljive i istovremeno hladne kao jutra u Torontu. O porukama koje šalju (kako su mislili da će se njihov uspeh ceniti dok su još bili daleko od njega) i opisima koji savršeno pristaju (“jedva da stane u jeans, al gdje treba tanana”) i old school simbolima koje nisu zaboravili (i Dikembe Mutombo i Tram11).
To što je na albumu Rick Ross, savršena je simbolika. Rep ikona moderne ere, oko čijeg su prvog albuma “Hustlin” koplja lomili i Didi i Irv Goti i Džej Zi (potonji pobedio), prošla je isti put kao Đala i Buba. Na “Port of Miami” Ross je repovao o mraku i crnom tržištu duša, dok na poslednjim albumima stihove oblači u svilu i kadifu.
Pesma “Numb” zato je stejtment. “Tec-9” ložionica. “U njoj” afrodizijak. “Roze suze” spot – lična karta.
Kada preslušate čitav album neparan broj puta protiv uroka, na pamet vam neće pasti nijedan od vladajućih narativa o Đali i Bubi.
Da su simbol kulturnog propadanja. Novi playing hard in background beat za pravljenje gluposti. Nihilistička prečica ka nekritičkom konzumerizmu. „Kako ja da objasnim ovo svojoj deci“. Narkomani. Novi trap žanr. Himna milenijalaca koji su uspeli. Himna milenijalaca koji nisu uspeli. Svaki je od ovih narativa zastupljen, makar se zasnivao na do pucanja nategnutoj niti koja povezuje potrebu da istinski ne razumeš i da pronađeš svog ličnog krivca.
Na pamet će vam, čak i ako nikad niste zašli u Alipašino, pasti prvi stepenici koje je bilo potrebno preći do “Roze suza”. Oni na kojima se Đala i Buba i dalje najslobodnije kreću i ne zaboravljaju ni usliuge ni koncerte ni izložbe prijatelja, ni kletve dušmana.
Nebo nad Alipašinim je modro kao kad se crvena kosa rastopi u plavim očima, u pogledu repetiranom na pedalj sa vrha pozornice. Sve izbrisano je, osim mirisa njenog, nema za to šifra u GTA. Klinci u dresu Hakimija turiraju u čast svojih heroja, a ljudi oslobođeni života u narativima, željni slobode, spremni su za ples. U špicu Yamal Lamine, opet te napadam.
Samo vežite pertle.