Na Final Four turniru Evrolige u Abu Dabiju prisustvovala sam specifičnom i teško objašnjivom fenomenu – izrazu bratstva među navijačima koji prevazilazi nacionalne, jezičke i geografske granice. Ovaj tekst, pisan iz lične perspektive, ispituje kako se zajednica konstituiše pesmom, pogledom i gestom, i kako navijačko iskustvo u izmeštenom prostoru otkriva dublje slojeve političkog i afektivnog prepoznavanja. Teorijska uporišta pronalazim u radu Jean-Luca Nancyja, Benedicta Andersona i Rolanda Barthesa, ali u središtu ostaje jedno pitanje: kako se zajednica gradi kada ništa ne zahteva da ona postoji?
Ogoljen prostor, čista forma
Final Four Evrolige 2025. godine održan je u Abu Dabiju – i ta činjenica, koliko god izgledala kao tehnička okolnost, jeste ključ za razumevanje svega što se tamo dogodilo. Abu Dabi nije grad u kojem košarka ima tradiciju. Ne postoje kvartovi sa muralima bivših legendi, ni kafići u kojima se raspravlja o rotacijama trenera. Grad je bez ikakvih istorijskih veza sa evropskim takmičenjem, i upravo zbog toga postaje savršen laboratorijski prostor: uklonjene su parohijalne nijanse, ostaje samo čisti oblik zajednice – njen gest. Sedela sam između navijača Fenerbahčea i Olimpijakosa. Dve strane koje se, na prvi pogled, ne poznaju: ne govore isti jezik, nemaju zajedničku granicu, niti konkretnu političku istoriju. A ipak, vrlo brzo postaje jasno da tu postoji nešto više od puke taktičke solidarnosti. Nešto što se ne može racionalno objasniti, ali se može osetiti u napetom trenutku kada cela tribina ustaje.
Savezništvo bez jezika
U utakmici između Fenerbahčea i Panatinaikosa, dogodio se trenutak u kome se sve razjasnilo. Navijači Olimpijakosa, čiji klub je te večeri igrao nekoliko sati ranije, ustali su i, rame uz rame s navijačima Fenera, okrenuli se prema tribini Panatinaikosa i počeli da pevaju. Nisam razumela reči – i nisam morala. Nije bilo prevoda, ni potrebe za njim. Pesma je postala ono što Roland Barthes zove mitom: jezikom koji više ne komunicira konkretne informacije, već izražava poziciju u svetu. Taj čin zajedničkog pevanja nije bio dogovor, niti proizvod koordinacije. Bio je gest: afektivni čin koji konstituiše zajednicu tamo gde je nije bilo.
Jean-Luc Nancy piše da zajednica ne nastaje deljenjem interesa, već deljenjem prisutnosti – samim činom bivanja zajedno. U tom trenutku, tribina se pretvara u političko telo. To nije politika u partijskom ili ideološkom smislu, već u osnovnom značenju grčke reči polis, zajednice ljudi koji se obraćaju jedni drugima. Pevati zajedno, bez razumevanja, znači verovati u mogućnost prepoznavanja izvan jezika. Zajednica se ovde ne zasniva na razmeni značenja, već na ritmu, na disanju, na pogledu koji se zadržava sekundu duže nego što je potrebno.
Pesma u odsustvu
Drugi, možda još moćniji trenutak, dogodio se kada su navijači Olimpijakosa započeli pesmu u kojoj se pominje Crvena zvezda: “Zvezda šampion, pa Olimpijakos.” U trenutku kada Zvezda nije ni prisutna u takmičenju, kada njeni navijači nisu vidljivi, kada ne postoji povod – pesma dolazi kao čin prizivanja. Ovo nije funkcionalna pesma, nije ni provokacija. To je afirmacija odnosa koji postoji van konkretnog događaja, pesma kao “akt svedočenja o vezi koja nadilazi sadašnjost”. U Andersonovom razumevanju nacije kao zamišljene zajednice, ključno je to što članovi nacije nikada neće upoznati većinu svojih sugrađana, ali ipak osećaju duboko zajedništvo s njima. Na sličan način, u pesmi koja pominje Zvezdu u dvorani u Abu Dabiju, navijači Olimpijakosa izvode zamišljenu zajednicu koja nije proizvod teritorije, već afekta. Oni pevaju u ime odnosa koji nije potreban, ali se i dalje potvrđuje – jer samo tako može postojati. To je politički gest u svojoj najdubljoj formi: ne politički zato što se zalaže za neku ideju ili program, već zato što “proizvodi zajednicu tamo gde nema ni razloga ni obaveze da ona postoji”.
Bez interesa, bez centra
Ono što ovaj događaj čini posebno važnim jeste to što je bio lišen svakog utilitarizma. Navijanje nije bilo u funkciji rezultata. Pevanje nije bilo u funkciji motivacije. Ne postoji razlog zašto bi Grci pevali o srpskom klubu u dvorani na Bliskom istoku. Ali to se dešava. I u tom nelagodnom višku, u tom neobjašnjivom “zašto”, krije se snaga kolektivnog izraza. Nancy piše o “zajednici bez funkcije”, o zajednici kao telu koje ne mora da služi ničemu da bi postojalo. U tom smislu, Final Four u Abu Dabiju nije bio izmešten samo prostorno, već i filozofski. Ono što se tamo desilo ne može se svesti na sport, ni na navijačku kulturu, ni na Balkan, ni na Bliski istok. To je bio eksces – čistak, u kome su se svi poznati oblici kolektiviteta rastopili, da bi ostao samo jedan: pesma kao čin zajedničkog priznanja.
Pogled, telo, ritam
Sedeti između te dve grupacije navijača, Fenerbahčea i Olimpijakosa, značilo je biti svedok jednog tišeg jezika. Pogledi koji se razmenjuju, podignute ruke koje u istom trenutku kreću na gore, pauze u pesmama koje se poklapaju – sve to gradi zajednicu na nivou tela. Nema prevoda, nema posrednika. Samo direktna razmena afekta. Tako je recimo Barthes govorio o “grudi jezika” – nečemu što se ne može prevesti, ali se može čuti. U pesmi navijača čujem upravo to, ne značenje, već toplinu, prisustvo, raspuklost glasa koja kaže: “mi postojimo zajedno”. I to zajedno ne znači isto. Zajedno ne znači jednako. Zajedno znači – istovremeno.
U svetu u kome su zajednice sve češće proizvodi algoritama, geografije, marketinga ili politike, ono što sam videla i čula u Abu Dabiju deluje kao anomalija. Ali možda upravo anomalija otkriva istinu. Bratske veze između navijača Fenerbahčea, Olimpijakosa, pa na kraju i Zvezde nisu racionalne, nisu čak ni istorijske u pravom smislu reči. One su pesničke – nastaju u ritmu, u ponavljanju, u gestu. I kao takve, nisu proizvod jezika, već njegov izvor. One ne nastaju da bi se nešto reklo, već da bi se nešto osetilo. Zato, dok sedim među njima, ne razumem reči – ali razumem sve ostalo. A možda je to i jedina zajednica koju vredi prizivati: ona u kojoj pesma prethodi značenju, a prepoznavanje prethodi dogovoru. Final Four u Abu Dabiju nisam posmatrala sa distance – bila sam tamo, u toj pukotini sveta, zahvaljujući Maxperience programu kompanije MaxBet. Upravo to iskustvo omogućilo mi je da ovaj fenomen doživim ne kao teorijski konstrukt, već kao lično svedočanstvo o snazi zajednice bez centra.