U svetu u kojem se granice identiteta, realnosti i performansa brišu u svakoj noti i kadru, “Hurry Up Tomorrow” najavljen je kao introspektivno, eksperimentalno filmsko delo koje transcendira žanrove. The Weeknd koristi film kao prostor za razotkrivanje mehanizama slave, unutrašnje praznine i konstrukcije ličnosti. Već i sam naziv filma, imperativ da požurimo ka neizvesnom sutra, nosi egzistencijalno pitanje: ako stalno žurimo ka budućnosti, šta ostaje od sadašnjosti i ko postajemo u tom procesu? U duhu ove preokupacije, sastavili smo listu filmova koji, svaki na svoj način, istražuju teme samouništenja, umetnosti, identiteta i unutrašnjeg rasula. savršen uvod u The Weekndovo vizuelno i narativno razotkrivanje.
Purple Rain (1984)
Kao poluautobiografski portret Princa, “Purple Rain” nije samo muzički film – on je manifest o umetničkoj borbi i autentičnosti. Estetika bola, seksualnosti i slave ukršta se sa muzičkim eksplozijama, stvarajući mitsku sliku umetnika na ivici pucanja. The Weeknd, čija karijera nosi sličnu napetost između introspektivne tame i komercijalne zavodljivosti, sasvim sigurno referiše na ovaj film kao jedan od ključnih uzora.
Raging Bull (1980)
Martin Scorsese prikazuje pad i samodestrukciju boksera Jakea LaMotte kroz surove crno-bele kadrove. Film o agresiji, nesigurnosti i muškoj ranjivosti, ”Raging Bull” otkriva kako slava i unutrašnja praznina mogu da se međusobno hrane. The Weekndovo telo, uvek u transformaciji, kao i u videima i na sceni, nosi istu vrstu maske kroz koju izbija sopstveni poraz.
Boogie Nights (1997)
Paul Thomas Anderson vodi publiku u srce porno industrije sedamdesetih, razotkrivajući mehanizme izgradnje identiteta kroz performans i telo. Kao i The Weeknd, junaci filma ”Boogie Nights” pokušavaju da pobegnu iz banalnosti stvarnosti stvarajući lažni identitet, sve dok se iluzija ne raspadne pod težinom vlastite praznine.
Persona (1966)
Bergmanov psihološki labirint o glumici koja prestaje da govori i medicinskoj sestri koja pokušava da razume njen svet, predstavlja radikalnu dekonstrukciju identiteta. Persona preispituje granicu između “ja” i “ti”, teme koje su prisutne i u The Weekndovoj doslednoj igri sa dualnostima – Abel Tesfaye naspram The Weeknda, stvarnost naspram performansa.
Audition (1999)
Miikeov horor prikazuje koliko daleko može da ode potreba za idealizacijom i kontrolom drugog bića. Ispod površine ljubavne potrage, krije se zlokobna osuda muškog pogleda. U kontekstu ”Hurry Up Tomorrow”, moguće je očekivati sličnu dekonstrukciju moći, požude i kontrole kroz vizuelno uznemirujuće sekvence.
Misery (1990)
Priča o autoru zarobljenom od strane svoje opsesivne obožavateljke istražuje destruktivni odnos između umetnika i publike. The Weeknd, koji često tematizuje cenu slave i granice kontrole, svakako prepoznaje u ”Misery” ogledalo sopstvene umetničke pozicije.
Perfect Blue (1997)
Animirani psihološki triler o pevačici koja prelazi u glumu, suočena s gubitkom identiteta, stvorio je novu estetiku paranoje i disocijacije. Ovaj film je očigledna inspiracija za mnoge savremene umetnike, uključujući i The Weeknda, koji se u svojim videima i nastupima neprekidno poigrava idejom ja u fragmentima.
Sunset Boulevard (1950)
Holivudski klasik Billyja Wildera portretiše propalu zvezdu nijemog filma zarobljenu u vremenu koje više ne postoji. Norma Desmond je proto-slika onoga što postaje umetnik kada prestane da bude tražen, ali nastavi da igra ulogu. U svetu ”Hurry Up Tomorrow”, gde vreme teče unazad, napred i u krug, upravo ova sudbina odjekuje najglasnije.
Ovi filmovi nisu samo referentne tačke za razumevanje оstvarenja “Hurry Up Tomorrow”, oni su njegovi prethodnici u pokušaju da se umetnošću prepozna ono što ne može da se izgovori: bol, fragmentacija, nostalgija, raspad. I baš kao što The Weeknd koristi pop kulturu da bi je preoblikovao u introspektivnu alegoriju, tako i ovaj filmski kanon nudi mapu za razumevanje jednog vizuelnog iskustva koje obećava da neće biti samo film, već kriza, ritual i ogledalo.