U filmovima Wesa Andersona, estetika nije dodatak naraciji već njen temeljni izraz. Njegovi likovi ne nose šminku iz želje za ulepšavanjem, već iz potrebe za kontrolom slike koju projektuju. Lice se kod Andersona ne shvata kao biološka datost, već kao uređena površina na kojoj se ispisuju otpor, distanca ili nostalgija. U tom pogledu, šminka postaje jednako važna kao scenografija: nije posledica karaktera, već njegova konstrukcija.
Margot Tenenbaum, sa dosledno crnim ajlajnerom, ne koristi pogled da bi se približila drugima. Ona ga koristi da bi ostala van njihovog dosega. Šminka joj ne služi da istakne osobenost, već da je zaštiti. Njeno lice ne funkcioniše kao sredstvo komunikacije već kao sistem zatvaranja. Kod Suzy Bishop u “Moonrise Kingdom”, plava senka nije vizuelni akcenat, ona je iskaz nedovršene ideje o sebi. Na tom licu nema pokušaja da se postigne efekat, već da se očuva integritet jednog uzrasta koji još nije pristao na tuđa očekivanja. U filmu “The French Dispatch”, šminka se seli u domen eksplicitnog kostima, ali zadržava istu funkciju. Likovi su teatralni, ponekad karikaturalni, ali upravo zbog toga što karikatura kod Andersona nije ismevanje već stilistički otpor realizmu. I ovde, lice je ispisano kao stranica časopisa, svaka boja i linija deo su uredničke politike identiteta.
U Andersonovim filmovima, beauty detalji nisu spontani. Oni se ne prilagođavaju telu koje ih nosi, već ga preoblikuju. Lice Rite iz filma “The Darjeeling Limited” funkcioniše kao figura disonance – tiha i postojana, ali dovoljno izražena da podseti na napetost između prisustva i nedostupnosti. U tom okviru, boja na kapcima nije stvar ukusa, već rasporeda moći. Anderson ne koristi šminku da bi istakao lepotu, već da bi ukazao na njenu funkcionalnost u jednom zatvorenom sistemu znakova. Madame D iz ostvarenja “The Grand Budapest Hotel” nije figura starosti, već kontinuiteta. Njeno lice, ujednačeno i neprirodno, funkcioniše kao podsetnik na to da se stabilnost identiteta ponekad gradi uprkos vremenu, ne zajedno s njim.
Jane Winslett-Richardson u filmu “The Life Aquatic with Steve Zissou” pojavljuje se bez potrebe da impresionira. Njena kosa je vezana, lice gotovo nešminkano, pogled distanciran ali bistar. U svetu muškaraca koji glume avanturiste, ona je jedina bez kostima. Njeno prisustvo ne traži pažnju – ono je tiha protivteža svemu što je teatralno u Andersonovom univerzumu.U tim okvirima, beauty kod Andersona nije forma izraza već metoda kontrole. Njegovi likovi ne koriste lice da bi se predstavili, već da bi ograničili pristup sopstvenoj unutrašnjosti. Lice kod njega ne otkriva, već dozira informacije. I zato su njegovi beauty momenti neponovljivi ne zbog stila, već zbog toga što su rezultat promišljenog odnosa prema sopstvenom prikazu. Kod Andersona, lice nije metafora. To je površina koja se uređuje kao što se uređuje kadar. Sve na njemu postoji s razlogom, ali razlog nije uvek komunikativan. Ponekad je u pitanju granica. Ponekad – ispravka.