Nije mu mesto bilo tu. Tog dana, na tom mestu, u toj priči. Scenario je pisan za neke druge junake. Brže, bolje, poznatije. Njegova priča je trebalo da se završi pre petnaest godina. A počela je kao i mnoge priče dečaka rođenih u predgrađu Milana, grada mode i fudbala. Jurio je za loptom i s drugarima sanjao o golovima na najvećoj fudbalskoj sceni.
Kao i većina dečaka, želeo je da bude napadač, da postiže golove. Međutim, naglo je izrastao zbog čega je postao nezgrapan i spor, pa je nekako svoje mesto našao u odbrani. Nije bio neki veliki talenat, ali je mnogo voleo igru. Realno govoreći, niko nije verovao u njega, osim njegovog oca.
Igrao je u nižim ligama, prelazio iz kluba u klub, i sve tako do 22 godine. Tada ga je primetio jedan skaut čuvenog AC Milana koji je u njemu video ono što mnogi nisu, liderski potencijal. I dobio je svoju veliku priliku da zaigra na najvećoj sceni.
Ono što je trebalo da bude ostvarenje sna ubrzo se pretvara u košmar. Njegov otac, najverniji njegov fan, iznenada je preminuo. U trenutku kad je trebalo obojica da uživaju u trenutku koji su čekali otkad je prvi put pojurio za loptom. Od tog šoka se nije opravio. Upao je u spiralu alkohola i droge koja ga je uvela u duboku depresiju.
Nakon što je nekoliko puta došao pijan na trening AC Milan mu se zahvalio na saradnji. Shvatio je da mora da se promeni. Zbog sebe, ali mnogo više zbog svog oca kome je dugovao sve. Vratio se individualnim treninzima i sačekao je svoju sledeću šansu. Sa 26 godina potpisao je za Sasuolo, osrednji klub iz prve lige. Delovalo je da njegova karijera može da bude sasvim solidna ukoliko se potpuno posveti sportu.
Tokom rutinskih medicinskih pregleda pre potpisivanja za novi klub, doktori su videli nešto što ih je zabrinulo. Nakon dodatnih analiza ustanovljeno je da ima rak testisa. Svašta mu je prolazilo kroz glavu. Strah za svoj život na prvom mestu, a onda i strah da više neće moći da igra profesionalno. Imao je terapiju lekovima i oporavak je išao dobro dok nakon osam meseci nije stigla lepa vest da se rak povukao.
Vratio se treninzima i delovalo je da je ispred njega bolji period. Na jedom nasumičnom doping testu rezultat je bio pozitivan. Međutim, ispostavilo se da nije bio dopingovan. Nažalost, bolest se vratila. Ovog puta je išao na hemoterapije, ali je sve vreme trenirao. Širio je optimizam među saigračima i ponovo je uspeo da pobedi bolest.
Narednih pet godina bio je redovan u startnoj postavi, čime je zaslužio da bude pozivan čak i u reprezentaciju Italije kada je neko od standardnih igrača bio povređen. U jednoj od tih akcija, dok je igrao za reprezentaciju, posetili su bolnicu gde su se lečila deca obolela od raka. Igrači su pričali s decom, podelili poklone i došlo je vreme da se vrate u svoj kamp. Timski autobus je stigao, i svi su bili u njemu osim njega. Kad su mu rekli da autobus treba da krene, rekao je da idu i da će on doći taksijem. Želeo je da priča sa svakim od tih mališana. Znao je kako im je mnogo bolje nego drugi.
Priča se nastavlja i tako dolazimo do tog dana. Igrao se revanš polufinala Lige šampiona u Milanu. Inter protiv Barselone. Sa svojih 37 godina, sa svim što je proživeo, mnogo je veća šansa bila da će tu utakmicu da gleda na televiziji kao penzionisani bivši igrač. Ali u ovoj priči on je na terenu i juri igrača koji je 20 godina mlađi od njega. Po biološkom satu profesionalnog sportiste mogao je da mu bude sin.
Barselona pleše po terenu i vodi sa 3:2, što joj garantuje plasman u finale Lige šampiona. Regularnih 90 minuta je već prošlo, igra se još pet minuta u zaustavnom vremenu. Minut je 93, još dva minuta do kraja utakmice. On, igrač odbrane, kreće u napad i na jedan centaršut sa boka reaguje kao rođeni strelac. Inače izrazito levonog igrač, desnom zabija loptu u mrežu dok golman Barselone bespomoćno gleda. Erupcija na San siru, on skida dres dok trči u nepoznatom pravcu u delirijumu. Prvi gol u nekom evropskom takmičenju u karijeri. U 37. godini.
Priča traje. Inter se plasirao u finale Lige šampiona gde će igrati protiv PSG-a. U najvećoj utakmici evropskog klupskog fudbala svi će, osim onih iz Pariza, navijati za njegov tim zbog njega. Zbog heroja koji to nije trebalo da bude. Njega koji je pocepao svoj životni scenario i napisao drugi. I kao što pevaju navijači jednog od klubova za koji je igrao – Non mollare mai. Ne odustaj nikad. To je najvažnije u sportu, ali i životu. A Francesco Acerbi nije odustao.