Završio se srpski Davos. Govorancija, red ličnog red korporativnog PR-a, kafane, skijanje, neko čak i na stazi. Sve u svemu, klasika. Osim tih naših lokalnih ekonomskih tema koje ama baš nikog ne zanimaju, svet trenutno muče, ili počinju da muče, neke mnogo veće ekonomske brige.
Zlatokosi dekica je, u moru suludih odluka koje je doneo i koje će tek doneti, rešio da uvede tarife manje-više prema svim zemljama. Dobro, ne baš svim ali prema Kini, Kanadi, Meksiku i Evropi. A tarife su, za one koji se ne razumeju previše u temu, ono što mi nazivamo carine, odnosno državni namet za robu koja se uvozi u neku zemlju.
Šta je cilj uvođenja tarifa? Citiram zlatokosog: “Instead of taxing our citizens to enrich other countries, we will tariff and tax foreign countries to enrich our citizens”. U prevodu, Americi su potrebni dodatni državni prihodi, pa pošto neće da podižu stope poreza, uvode se nove tarife. Ultimativno, ideja je da Amerika smanji svoj ogromni trgovinski deficit.
Ajde da vidimo koliko ovakva strategija ima smisla, korak po korak.
Kao prvo, uvođenje dodatnih nameta na uvoznu robu učiniće tu robu skupljom u Americi. Zašto? Pa zato što nijedan proizvođač neće da smanji svoju profitnu maržu, bar ne drastično, tako da će krajnja cena prema američkom potrošaču biti viša. To je kao kad država kod nas svake godine povećava iznose akciza na cigarete. Proizvođači to samo prenesu dalje na krajnju cenu pa su cigarete svake godine skuplje. Pa vi pušite. Ali da se vratimo na slučaj ko će da ga popuši u Americi.
Rekli smo da će uvozna roba biti skuplja pa će samim tim američki potrošači da je kupuju u manjoj meri. U sledećem koraku to vodi manjem uvozu robe u Ameriku. To direktno znači da se smanjuje potražnja za kupovinom dolara nekim stranim valutama, jer kad se roba uvozi u Ameriku, plaća se dolarima koje je neki proizvođač ili uvoznik kupio nekom inostranom valutom.
Nije tu kraj, ekonomija je kao endless string of pearls. Znači, s obzirom na to da je smanjena potražnja za kupovinom dolara, njegova vrednost na svetskom tržištu će rasti, to jest dolar će biti jači. Make America Great Again, pa to je dobro, zar ne? Nije. To znači da će izvoz robe iz Amerike biti skuplji, s obzirom na to da je dolar „skuplji”. Primera radi, recimo da su dolar i evro bili u odnosu 1 prema 1, to jest da si za jedan evro kupovao jedan dolar. I recimo da Tesla Model S košta 50.000 dolara u Americi. To znači da ga neko u Evropi uveze za 50.000 evra. E sad, dolar jača pa je odnos dolar evro recimo takav da se 1 dolar kupuje sa 1,25 evra. Taj isti Tesla Model S se u Evropu uvozi za 62.500 evra. Znači, što jači dolar, to skuplji američki izvoz.
To će direktno uticati na smanjenje američkog izvoza. A ako se izvoz smanjuje, onda ne može ni da se smanji trgovinski deficit koji suštinski predstavlja razliku između uvoza i izvoza. Povećanje uvoza povećava deficit, povećanje izvoza smanjuje deficit. I tako u krug.
OK, znači ne smanjuje se deficit, ali bar rastu državni prihodi? Ne. S obzirom na to da se smanjuje uvoz zbog viših cena robe u Americi, samim tim se smanjuju i prihodi od uvoznih tarifa. Dalje, pošto se smanjuje izvoz jer će jačanje dolara učiniti američku robu skupljom a samim tim i manje poželjnom, američka proizvodnja će ostvarivati manje prihode, što opet vodi manjim porezima za državu. Znači duplo golo.
Pa dobro, da li su ovi ljudi totalni idioti kad uvode nešto što ima samo negativne posledice? Nisu totalni. Ono čemu se zlatokosi i magovci, zvuči kao smogovci stariji će se setiti, nadaju jeste to da će suštinski smanjenje uvoza robe, objektivno pre svega iz Kine, podstaći američku proizvodnju da se razvija brže i da se poveća broj zaposlenih u Americi.
Problem sa ovom idejom je dosta jednostavan. Amerika, kao uostalom i Evropa, davno je izgubila konkurentsku prednost u proizvodnji u odnosu na manje razvijene zemlje, pre svega zbog znatno većih plata koje su najveći trošak za jednu proizvodnju. Zadnjih godina čak i Kina, usled rasta životnog standarda i plata, gubi korak sa Indijom, Indonezijom i Bangladešom.
Glavna greška ove premise je što polazi od pretpostavke, ili možda nade, da je biznis patriotski. Realnost je da nije. Biznis ima za cilj da napravi pare. A teško da će američki vlasnik proizvodnje praviti pare ako prebaci proizvodnju iz Kine u Ameriku, gde će mu trošak zaposlenih biti dvostruko ili trostruko veći. A nije realno da američki radnik radi za istu platu kao i kineski. Jer, onda Amerika nije Great Again, zar ne?