U vremenu u kome se marketing često svodi na brze kampanje i kratkotrajne dojmove, Nikola Milović je dokaz da se reputacija gradi dugoročno – znanjem, ukusom i doslednošću. Kao Head of Marketing & Communications hotela The Bristol Belgrade, karijeru je stvarao kroz nekoliko najprestižnijih beogradskih hotela, prateći kako se menja lice ugostiteljstva u gradu koji nikada ne spava. Ono po čemu se razlikuje je spoj discipline i senzibiliteta: iza precizne strategije stoji čovek koji istinski voli hotelske lobije, gradske siluete i dobru priču.
Njegovi profili na društvenim mrežama nisu samo promena kadrova – oni su mali gradski muzej emocija, fotografije starog i novog Beograda, detalja koji često promaknu, ali kod njega dobijaju svoj kadar i atmosferu. Nikola je onaj retki primer profesionalca čiji posao ne prestaje završetkom radnog vremena: on ugostiteljsku scenu živi, posmatra, arhivira i deli sa stilom. Diskretan, duhovit, pomalo introvertan, ali uvek primećen – pripada generaciji hotelijera koji Beograd posmatraju iznutra, ali o njemu govore jezikom sveta.
U nastavku sledi 10 pitanja kroz koja se otkriva njegova filozofija rada i života – bez šablona, bez poza, sa mnogo iskrenosti i šarma koji ga krasi i privatno i profesionalno.
Zašto je dobro biti ‘ja’?
Pretenciozno za odgovor, ali dobro je pokazati da jedan introvert može dobro plivati kao ekstrovert, da se ona krilatica raduj se malim stvarima, uvek imaj optimističan fokus ali u njega dodaj prstohvat škorpijskog sarkazma, može primeniti uspešno u svakodnevnicu. Biti kreativan, crpti energiju i inspiraciju iz svega što nas okružuje, a na godine gledati samo kao na broj. Da, zato jeste dobro biti takav.
Kakvu kafu piješ?
Odrastao na turskoj, za mene je to i dalje ukus i miris detinjstva, povoda za razgovor, dugo, dugo guštanje sa bliskim osobama, ali zamena je došla u vidu makijata koji je moj izvor godinama. Nisam ljubitelj kiselih blendova, uvek više arabika nego robusta, možda neko zrno Kuba ili Brazil, mada mi u poslednje vreme za poneti izbor pada na kortado.
Kako pronalaziš i čuvaš mir?
U prazničnom periodu vrlo teško ali ide januar kada će sve doći na svoj reset, kada će mir biti okosnica svakog dana i kada će nam to svima prijati. U užurbanosti svakodnevnice moj jedini beg je u prirodu, na neku od obližnjih planina ali van fokusa izvikanosti, sa što manje sretanja poznatih lica i prepuštanja šetnji, vazduhu i ušuškanom kutku pored nekog kamina. U drugom kontektu čuvam mir time što na društvenim mrežama ne delim (sem par trenutka koji meni znače) privatnost i tu platformu doživljavam kao pričanje moje priče utisaka i doživljaja sa jasnom granicom koga puštam u svoj svet.
Šta je za tebe sloboda?
Mogućnost da nesmetano, bez pritiska, stega, sa argumetovanim smernicama i komentarima, stvaram i realizujem svoje ideje kojih imam na pretek ali je jako bitno da sredina u kojoj delam to prepozna, podrži i pusti da raširim svoja krila kako bismo poleteli na nivo koji zaslužujemo. Ne mogu reći da je uvek i svuda bilo tako na mom profesionalnom putu ali trenutno letimo pametan let koji nije lak jer su vetrovi jaki ali držimo pravac i to uspešno.
Šta bi voleo da ljudi znaju o tebi?
Često ljudi ne znaju da je instagram samo jedan aspekt, deo ili alat kojim komuniciram ali da je to daleko od suštine svega što sam do sada radio i stvarao. Sociolog, sa iskustvom u medijima od radijskog novinarstva, reportera, do zaljubljenika u fotografiju i u pisanu reč. Da, hotelijer već 18. godina ali jedan dan bude mali za sve moje ličnosti i nivoe od kojih sam satkan, pa se trudim da ispoljim u potpunosti sve unutrašnje žiške i neizdrže.
Koja je poslednja knjiga koju si pročitao?
Volim biografije, tako da moje police krase idanja poput Greenlights, Matthew McConaughey, zatim preinspirativni memoari Anthony Bourdain, uvek je tu Devet Slavimira Stojanovića ali jurim po gradu po veleprodaji Taste, Stanley Tucci, žao mi je što kao tržište ne prepoznajemo ovakva izadanja, meni služe opet kao inspiracija.
Koju pesmu biraš na karaokama?
To uvek može biti nešto iz disko ere, neke sedamdesete, osamdesete, mada kako su napravili ove godine comeback, podsetio sam se da mogu opet lepo da pevam Wonderwall od Oasis. Ali da, podvuče se tu neki krindž momenat jer šta su karaoke bez malo blama, malo Maraja, Kajli ili Madona, odrasli smo na tome, ušlo nam je u vene a super je zabavno zar ne?
U kom gradu bi voleo sada da šetaš?
Spustite me u bilo koje toskansko selo ili skrivene zidine starog italijanskog grada, snaći ću se vrlo i prepustiti svemu što ova kultura, tradicija nosi sa sobom kao ogroman neizmerni, neprolazni kvalitet. Mada me i Lisabon zove, zapravo sve te lokacije imaju istu crtu, predivnoće od arhikteture, obilje kvalitetne hrane, priča utkanih u svaki pločnik i otvorene ljude koji se smeju i nazdravljaju životu svaki dan, u svako doba, bez povoda.
U Beogradu…
U Beogradu mi je sve, moja prošlost, moja sadašnjost i budućnost, moji svi. Gde god budem odlazio i na koju god stranu sveta budem profesionalno ili privatno dokučio radom ili putovanjem i istraživanjem, uvek ću poželeti onaj osećaj povratka kući u ovu našu specifičnu kombinaciju duha, dovoljno kosmoplitskog, dovoljno rustičnog, ali bez greške autentičnog. I sad stvaram novu tradiciju ulaska u grad s putovanja diretkno sa autoputa u Novi Beograd, to je jedno novo iskustvo gde se samo prepustiš silueti blokova, to je panorama koja mi je bliska srcu, koju prepoznajem i koja kaže, stigli smo kući.
Pitanje koje bi postavio sam sebi?
Da li ćeš ikada odrasti mali remorkeru i zašto nikad nećeš biti čovek svojih godina?