U svetu savremene fotografije, gde brzina često diktira ritam stvaranja, Jovana Kosovac pripada onoj retkoj generaciji autora koji dokazuju da se najjasnije govori tišinom. Fotografkinja i art direktorka, deo Kosart Media tima, Jovana gradi svoj vizuelni jezik bez potrebe da se nameće – njene slike rade to umesto nje. U njenom radu osećaju se nežna promišljenost, ženska snaga, ranjiva osetljivost i hrabrost da se svet posmatra iskreno, bez filtera i bez žurbe. Kao da svakom kadru pristupa s poštovanjem, otvarajući prostor za autentičnost, a ne za ono što bi „trebalo“ da bude.
Zato je njeno stvaralaštvo istovremeno i mirno i snažno; umetnost koja ne juri pažnju, već je prirodno privlači.
U nastavku, kroz rubriku “10 pitanja”, otkrivamo kako razmišlja, stvara i šta je pokreće iza objektiva.
Zašto je dobro biti „ja”?
Biti ,,dobro” u svojoj koži je najvrednija valuta u digitalnom i analognom svetu. Izgraditi ljubav prema sopstvenom „ja” je duboko filozofski i verski proces koji nosi težinu. Verujem da je svako ‘ja’ dato s razlogom, a prihvatanje tog identiteta donosi tišinu u kojoj se rađa autentičnost, ona koja se vremenom polako gradi.
Kakvu kafu piješ?
Un cappuccino, per favore.
Kako pronalaziš i čuvaš mir?
Mir je povezan sa unutrašnjim balansom, pronalazim ga u prirodi, muzici i stvaranju. U šetnjama kroz Košutnjak, uz more u Boki i kroz trenutke koje posmatram kroz objektiv. Čuvam ga tako što se vraćam tim ritualima kad god me život ubrza, a Lola, moj verni pufnasti prijatelj me svojim prisustvom podseća na bezuslovnu ljubav i mir koji se ne traži daleko, već se nežno neguje.
Šta je za tebe sloboda?
Citiraću iz fima Indigo Kristal: „Sloboda nije da radiš šta hoćeš – već da ne radiš ono što nećeš.” Sve dok igramo po tuđim pravilima, život je briefing. A ja volim kada je autorski film.
Šta bi volela da ljudi znaju o tebi?
Da nisam hladna, niti distancirana – samo se ne otvaram brzo.
Da fotografija za mene nije posao niti klik, nego način da ostanem povezana sa emocijom, ljudima i kreativnim idejama.
I da iza radnog tempa, deadline-ova i estetike postoji neko ko se i dalje trudi da raste kao čovek, ne samo kao profesionalac.
Koja je poslednja knjiga koju su pročitala?
„Breakfast at Tiffany’s” – izdanje kupljeno na buvljaku u zapadnoj Engleskoj pre deset godina.
A na noćnom stočiću uvek stoje psaltir i molitvenik. To su moji podsetnici da odgovor ne mora uvek da dođe brzo i da se neke stranice čitaju srcem.
Koju pesmu biraš na karaokama?
Karaoke izbegavam jer nemam osećaj za pevanje i ritam.
Ali kad sam sama u kolima pesma od Senidah – „Zauvek” je testiranje svih mojih vokalnih sposobnosti.
Pesma za volan, put, samopouzdanje, prebrojavanje snova i onu unutrašnju žensku ,,mogu sve” energiju.
U kom gradu bi volela sada da šetaš?
U Milanu, mestu modne inspiracije. Grad u kome možeš da hodaš bez cilja, a da ti svaki ugao da novu ideju.
U Beogradu…
…Kosančićev venac. Rano jutro, kaldrma, miris sveže kafe i tišina koja traje tačno onoliko koliko ti treba da se setiš zašto voliš ovaj grad. Beograd ima šarm stare duše i tempo modne piste.
Pitanje koje bi postavila sama sebi?
Od trideste godine pitanja su postala realnija i iskrenija. A sebi postavljam: kada ćeš naučiti da kažeš “ne”?