Ovogodišnja Olimpijada u Parizu ima za cilj da smanji emisije za 50%. Da li sintetička sportska odeća koju nose sportisti pri takmičenju može da kompromituje ovaj izazov?
U ovom momentu, preko 15.000 sportista sjaktilo se u Parizu. Organizatori Olimpijskih igara su se obavezali da prepolove karbonski otisak ovogodišnjih Igara u poređenju sa prethodnim godinama. Oni tvrde da će događaj, koji počinje 26. jula, biti “istorijski za klimu”. Očekuje se da će Igre privući oko 10 miliona gledalaca, koji će, zajedno sa sportistima iz oko 200 zemalja, koristiti prevoz, hranu i smeštaj. Pored toga, tu je i karbonski otisak novih objekata izgrađenih za održavanje različitih događaja.
(Šta je karbonski otisak? Karbonski otisak predstavlja ukupnu količinu emisija gasova sa efektom staklene bašte koje su direktno ili indirektno uzrokovane ljudskim aktivnostima.)
Strategija za smanjenje emisija obuhvata širok spektar mera, od povezivanja mesta događaja sa 415 km biciklističkih staza do posluživanja dvostruko više veganske hrane, dok će volonteri nositi modularne uniforme, od kojih je više od polovine proizvedeno lokalno.
Sportska odeća: šta se dešava sa sportskim uniformama?
Ali šta je sa odećom koju sportisti nose tokom igara? Odeća koju takmičari nose stavlja kao priroritet funkcionalnost i performans, pa sve ostalo.
Ovo je uprkos činjenici da svi veliki brendovi sportske odeće imaju ambiciozne ciljeve održivosti. Sportska odeća postala je sinonim za sintetičke tkanine poput poliestera i najlona, koje su voljene zbog svojih karakteristika. Te karakteristike uključuju aerodinamične krojeve i tkanine koje regulišu vlagu, čuvajući sportiste suvim i rashlađenim. Međutim, ove tkanine koje se prave od nafte, još uvek ne mogu da se recikliraju. Kada se bace ili pri samom pranju, ostavljaju trajan otisak mikroplastike na ekosisteme širom sveta. Ta mikroplastika odlazi u podzemne vode, a time u zemljište, i izlazi u vazduh, koji mi naknadno udišemo. Ako vam to zvuči smešno, treba da znate da je mikroplastika kancerogena.
Intenzivna upotreba sintetičkih materijala predstavlja veliku kontradikciju s novom realnošću koju klimatska promena nameće. Ekstremna vrućina sada je jedna od najvećih pretnji s kojima se sportisti suočavaju.
Korišćenje recikliranih sintetičkih materijala je popularan izbor među sponzorima Olimpijskih igara. Međutim, osnovni sirovinski materijal za te tkanine su obično plastične flaše. Za neke, stalna fokusiranost na reciklirane sintetike može na kraju biti distrakcija koja rizikuje da se resursi troše na istraživanje ili usvajanje sveobuhvatnijih rešenja.
Šta se dešava sa iskorišćenom sportskom odećom?
Ne samo što se koriste veštačka vlakna, već se problem nalazi i u količini artikala proizvedenih za timove. Francuski tim će samo za Olimpijske igre u Parizu primiti oko 150.000 komada odeće za svojih 840 sportista i 2.400 članova pomoćnog osoblja. To su brojke koje su sve samo ne u skladu sa mentalitetom održivosti.
Nakon Igara, sva ta garderoba biva iskorišćena i praktično neupotrebljiva. Sportski brendovi ne nude takmičarima da vrate artikle nazad, kako bi bili reciklirani. Šta više, te stvari često završe na otpadu. Koliko god brendovi kao što su Adidas, Asics, Puma ili Lululemon pokušavali da uvode različite načine “održivosti” pri proizvodnji, trenutni trud nije dovoljan.
Pored sve želje da tekuće Olimpijske igre budu održive, brojke govore da sportski brendovi i težnja da se bude održiviji nisu u skladu.
Puma je nedavno najavila da će za fudbalsku sezonu 2024/2025 milioni replika dresova biti napravljeni od 75 posto recikliranog tekstilnog otpada u okviru svoje REinovacije. Ovo bi moglo biti rešenje za buduće olimpijske uniforme, iako se trenutno fokusira isključivo na fudbalski navijački merch.
Međutim, zamena recikliranog vlakna za novo ne rešava još jedan ključni problem. Pravi izazov leži u rešavanju kulture stalnih promena opreme. Potrebna nam je promena u načinu razmišljanja, gde se dugovečnost opreme stavlja ispred čestih promena stila.